Ревизија није „шац” метода

Код нас се уврежило мишљење да добра економска или инвестициона клима зависе искључиво од наших политичких (не)прилика. Погрешно. Суштина је поверење у актере и инструменте финансијског тржишта. Мало ће ког страног инвеститора занимати која је политичка коалиција сачинила владу, име премијера или ресорног министра, али ће се зато веома помно бавити пословном климом, кредибилитетом партнера, његовим билансима, ефикасношћу правног система, висином стопе инфлације или поузданошћу финансијског система, а тиме и исказима рачуноводствених извештаја, каже за „Политику” директор и партнер београдске ревизорске и консултантске куће БДО БЦ Ексел Милован Поповић.

Када смо, каже, 2006. усвојили Закон о рачуноводству и ревизији и одлучили да примењујемо међународне рачуноводствене стандарде у исказивању пословних резултата, упутили смо светској финансијској и економској јавности јасан сигнал – хоћемо да будемо део вас, да се понашамо у складу са усвојеним правилима и да разумете наше билансе као ми ваше. У том контексту су и ревизорски извештаји о ономе шта је установљено у надзору годишњих финансијских извештаја предузећа или банака.

У прилог овој потреби, подсећа Поповић, кренула је и држава формирањем Државне ревизије. Питање је, међутим, да ли је та иста држава имала интерес да рачуноводствену и ревизорску професију доведе у ред. Иако је за увођење Државне ревизије „у посао” процес који траје годинама, њено тренутно деловање може се свести на ону народну изреку о богојављенској водици – „не штети, али и не користи”.

После много муке и натезања, сходно Закону о рачуноводству и ревизији, омогућено је и стварање Коморе ревизора, као професионалне институције која треба да се бави развојем професије, али и њеном контролом.

– Не могу се отети утиску да је и Комора ревизора захваћена вирусом подела на велике и мале, стране и домаће ревизоре, а о појединачним сујетама и да не говорим. Све то успорава и отежава организовано образовање и школовање рачуновођа и ревизора. Зато су ревизорске куће принуђене да самостално обучавају младе, дипломиране економисте, за послове ревизије и рачуноводства, а то много кошта. Тражња за таквим профилом кадрова је изузетно велика, а са њом и флуктуација – каже Поповић.

У целој овој причи, не претерано веселој, али свакако не и потпуно депресивној, посебно поглавље су „корисници, али и даваоци” услуга. Очекује се да се и једни и други понашају професионално и одговорно, али у добром делу овог тржишта то није случај. Пошто још нема никакве контроле, осим у сектору банака и осигурања, што је у компетенцији НБС, дешава се нешто што само на нас личи. И фирме које су законом обавезне да припреме финансијске извештаје и ревизори који треба да их атестирају понашају се у основи – рационално. Шта то значи?

У великом броју предузећа не постоји стварна потреба за ревизорским прегледом финансијских извештаја које је сачинило руководство. У неким случајевима, власници капитала верују на реч руководству, у другим имају идентичан интерес са менаџментом – да се извештаји не подвргну правој професионалној контроли.

По многима, најзначајније питање, од чијег ће успешног решавања зависити будућа судбина не само Коморе овлашћених ревизора, већ и ревизорске професије, јесте управо питање контроле квалитета ревизорског посла, каже Богољуб Алексић, директор ревизорске куће МГИ и члан Савета Коморе.

Само конституисање Kоморе донело је, у очекивању могућих контрола, неке позитивне помаке и на овом плану, али изостанак стварног надзора прети да их обезвреди. Тумачење закона, по коме Комора практично није овлашћена да контролише пословање сопствених чланова, односно да то не може чинити без присуства државних инспектора, веома нас удаљава од решавања проблема. То, нажалост, није и једини пример у коме је надлежно министарство оспорило једногласне закључке Савета коморе, у коме се уз шест представника ревизорских предузећа налази и пет чланова релевантних државних институција, чиме се његова улога све више маргинализује и своди на улогу скретничара, уместо машиновође.

Јавни надзор над свима којима су поверена јавна овлашћења, па и над радом Коморе овлашћених ревизора, није, нити би могао бити споран. Посебно је питање, међутим, што се чини, да је приликом доношења закона постојао претеран и неоправдан страх да се струка не отргне контроли, односно да се професија превише не препусти професионалцима. Како другачије објаснити чињеницу да је закон на превише детаљан начин, што је уобичајено за подзаконска акта, уредио рад свих органа Коморе, а готово све њихове одлуке условио претходном сагласношћу државе.