Синдром отуђеног детета

Жи­ви­мо у вре­ме­ну ка­да се сва­ки тре­ћи брак рас­пад­не. Мно­ги од ових раз­во­да су „ком­пли­ко­ва­ни раз­во­ди”, у ко­ји­ма је при­су­тан „кон­фликт ви­со­ког ин­тен­зи­те­та” из­ме­ђу бив­ших су­пру­жни­ка. То че­сто зна­чи да се из­ме­ђу бив­ших су­пру­жни­ка по­ја­вљу­је обо­стра­на мр­жња – омра­за. У ова­квом ти­пу раз­во­да не­ма по­бед­ни­ка, а нај­ви­ше су оште­ће­на за­јед­нич­ка де­ца.

Раз­ве­де­ни ро­ди­тељ ко­ји се­бе до­жи­вља­ва и пред­ста­вља као жр­тву дру­гог ро­ди­те­ља, за ко­га ве­ру­је да га је жи­вот­но ис­ко­ри­стио и пре­ва­рио, има мо­тив да га ка­зни, због че­га ву­че по­те­зе ко­ји че­сто по­кре­ћу спи­ра­лу обо­стра­не мр­жње. У ова­квом „ро­ди­тељ­ском ра­ту” за­јед­нич­ка де­ца по­ста­ју нај­моћ­ни­је оруж­је и сред­ство за осве­ту. Из­ја­ве: „Узе­ћу ти де­цу”или „Де­цу не­ћеш ви­ше ви­де­ти” по­ста­ју нај­сна­жни­је прет­ње.

Ка­ко де­те во­ли и ма­му и та­ту, по­ла­зна прет­по­став­ка је да је за ње­гов пра­ви­лан емо­ци­о­нал­ни раз­вој на­кон раз­во­да ва­жно, осим у рет­ким из­у­зе­ци­ма, да има кон­такт и до­бар од­нос са оба ро­ди­те­ља. Струч­ни из­раз „оту­ђу­ју­ћи ро­ди­тељ” од­но­си се на оног ро­ди­те­ља, би­ло мај­ку, би­ло оца, ко­ји ко­ри­сти раз­не ме­то­де, од пси­хо­ло­шког „тро­ва­ња” од­но­са де­те­та са дру­гим ро­ди­те­љем, па до при­кри­ве­ног или отво­ре­ног спре­ча­ва­ња кон­так­та де­те­та са дру­гим ро­ди­те­љем, ко­ји че­сто не по­шту­је суд­ске од­лу­ке о ре­жи­му ви­ђа­ња де­те­та и дру­гог ро­ди­те­ља.

Ова­кво по­на­ша­ње оту­ђу­ју­ћег ро­ди­те­ља, ко­је по пра­ви­лу по­др­жа­ва­ју ње­го­ви ро­ди­те­љи и при­ја­те­љи, има ве­о­ма не­га­тив­не по­сле­ди­це по емо­ци­о­нал­ни раз­вој де­те­та, због че­га ни­је ни­шта дру­го до об­лик зло­ста­вља­ња де­те­та, или ка­ко се то да­нас ка­же об­лик „пси­хич­ког на­си­ља” над де­те­том.

Прак­са по­ка­зу­је да уко­ли­ко је оту­ђу­ју­ћи ро­ди­тељ ду­же вре­ме успе­шан у спро­во­ђе­њу оту­ђи­ва­ња, да де­те усва­ја ње­гов став та­ко да за­и­ста до­ла­зи до ње­го­вог оту­ђе­ња од дру­гог ро­ди­те­ља. То има ве­о­ма не­га­тив­не по­сле­ди­це и по де­те и по дру­гог ро­ди­те­ља.

Струч­њак за ову про­бле­ма­ти­ку, про­фе­сор др Едвард Крук на­во­ди да се код оту­ђе­не де­це мно­го че­шће не­го код оста­ле по­ја­вљу­ју: не­га­тив­на сли­ка о се­би, са­мо­мр­жња и кри­ви­ца, де­пре­сив­ност, по­ре­ме­ћа­ји по­на­ша­ња, слаб школ­ски успех, де­лин­квен­ци­ја, скло­ност ка дро­га­ма и ал­ко­хо­лу, про­ми­ску­и­тет и мла­да­лач­ка труд­но­ћа, мен­тал­ни по­ре­ме­ћа­ји. Пра­ће­ње од­ра­слог жи­во­та ове де­це по­ка­зу­је не са­мо да су ка­сни­је да­ле­ко ма­ње успе­шна, већ да им је ло­ши­је и фи­зич­ко здра­вље, а да је оче­ки­ва­но тра­ја­ње жи­во­та че­ти­ри го­ди­не кра­ће од про­се­ка.

Ка­да оту­ђе­но де­те по­но­во ус­по­ста­ви емо­ци­о­нал­ну ве­зу са дру­гим ро­ди­те­љем, ства­ри се по­пра­вља­ју, а ње­гов емо­ци­о­нал­ни раз­вој нор­ма­ли­зу­је.

Све то чи­ни да оту­ђи­ва­ње де­те­та од дру­гог ро­ди­те­ља тре­ба ја­сни­је пре­по­зна­ти као об­лик зло­ста­вља­ња де­те­та. По­вре­ђе­ни ро­ди­тељ не би смео да вр­ши оту­ђи­ва­ње, а љу­ди ко­ји су бли­ски не би сме­ли да га по­др­жа­ва­ју у то­ме. Со­ци­јал­не слу­жбе и су­до­ви тре­ба­ло би да енер­гич­ни­је спре­ча­ва­ју овај об­лик зло­ста­вља­ња де­це.