Како је Тартиф освајао Дедиње

Тартифовштину као димензију бића и времена Ла Бријер тумачи као човекову намеру и жељу да га „сматрају за оно што није”. Реч је о друштвеном понашању, игри, тактици и стратегији освајања и отимања живота, у којој је, као и у неопрагматизму, истина оно што је пробитачно, корисно. Тартиф је вештина и моћ довијања, претварања, прерушавања, узимања на себе различитих улога, пре свега оних које се заснивају на увреженом, неприкосновеном ауторитету, на недодирљивости и неупитаности, на Богу, побожности, на пример, као у случају Молијеровог Тартифа, на ауторитету прошлости као код госпође Пернел, на неприкосновености породичног деспота чија се не пориче, као код господина од крајности, непопустљивости, сужене, затрављене, заслепљене, нечисте и готово болесне памети, Оца породице господина Оргона. Ниче је тврдио да је бит интелекта лицемерје, то јест, вештина, умеће да себи олакшаш живот, за шта Тартифу проницљивост, и моћ глуме, превасходно, и служе.

Присталице празника луда као животног вентила некада су овако браниле своју карневалску слободу: „Сви смо ми људи слабо затворене бачве које прскају од вина мудрости, ако се то вино налази у непрестаном врењу страхопоштовања и страха од Бога. Потребно му је дати ваздуха да се не би покварило”.

У овим широким, и дубоким водама које додирују Молијерово време и позоришни стил, али и време последњег освајања и насељавања Дедиња и Сењака, које још траје, плива Молијеров „Тартиф”, наш савременик, класицистичка комедија коју је, у наше време, са плодном критичношћу и комичким чулом и осећањем, увео, и на сцену „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта поставио, адаптирао и режирао Егон Савин.

Да је више читао, да је био у прилици, Тартиф би, овако пун сладострашћа читао Достојевског, а можда и Жана Женеа („Балкон”). Оргон Бориса Исаковића је до комичко-трагичког апсурда разгрејана енергија заблуде и слепог веровања. Моћно делује ова заслепљеност, разорно депримирајуће, и отрежњујуће, истовремено. Какво маестрално одсуство воље и осећања за чињеницу, за аргументе. И није само Оргон, у изванредној представи и инсценацији Егона Савина, такав. Осврните се без гнева. Коме све наслепо, без размишљања, не поклањамо поверење, кога све не следимо, не подржавамо, за кога све не гласамо, а не знамо зашто тако чинимо! Историја је препуна лажова, манипуланата, лудих, суманутих царева, председника, генерала које смо, мање више спонтано, или изнуђено, подржали. Свет је пун варалица, играча у име Бога, Народа, Партије, Отаџбине, Родне груде, Правде. Колико примера злоупотребљене врлине, лажни свеци, месије, изасланици Бога и Власти, ауторитети који се не заснивају на вредностима већ на обмани и лицемерју, безобзирности, лоповлуку, отимачини.

Тартиф Драгана Мићановића, то је ова раскошна музика и ритуал ласкавог, змијоликог, облапорног, удварачког говора кварности и пожуде којој вода бије на уста, мелодија зле и себичне мисли и намере. Прикривене стратегије су, дакако, успешније, па и Тартифова, у којој су мајсторски злоупотребљени моћ и вештина изражавања, и големо искуство претварања. На снази је оно што бисмо назвали заводничком снагом стила и језика који своје жртве налазе у историји, политици, љубави, у моралној сфери, па зато говоримо о слепим љубавима, или заслепљеним верницима и масама.

Да ли је могуће да можемо да верујемо и у овакве невероватне ствари! Да ли смо толико ограничени да допуштамо да нас овакве хуље варају и магарче, питамо се док гледамо представу. Да, могуће је, у то нас Егон Савин, Оргон, на коме Борис Исаковић магистрално свира, Тартиф изванредног Драгана Мићановића, моћна, дубока, старачка омраза госпође Пернел Светлане Бојковић, виспреност и дух живота као радости и ведрине Дорине неодољиве Аните Манчић, пораженост младих, Маријане Данијеле Штајнфелд, распареног, али, ипак, побуњеног Дамиса Радована Вујовића, па ваљано, и више од тога, очаравајуће одиграна сцена Елмириног завођења Тартифа, на начин на који је то извела Слобода Мићаловић, и комично и еротизирано, недвосмислено нас уверавају: да, то је могуће. Игра је веома животна и стварна и, мада давна, и ми смо њен део, и ми, свако на свој начин, у њој учествујемо.

Тартиф Мићаловића и Савина није само лицемер. Он је опак, зао и опасан играч који другима трује и гади живот, да би га узео под своје, и за себе. Представа високе комике и критике, осетљива на људску глупост и заблуде, на веру и убеђења без покрића, без чињеница. Човече, освести се, пре него што ти омчу вежу о врат! Моралу лажи, затајивања и претварања, филозофији живота која свој ауторитет дугује култу послушности и беспоговорности, уважавању светиња и светаца без питања и проверавања, представа Егона Савина се театарски луцидно, комички продуктивно, и људски жестоко, супротставља. Елмира је до гаћа разголитила лажног Божјег поданика, али то Тартифа није спречило да, по вољи, и у адаптацији Егона Савина, који није пристао да нас остави у убеђењу да живимо у једном од бољих светова, насилно запоседне вилу господина Оргона. Госпођа Парнел, огорчена, загрижена конзервативка, и Тартиф, тајкун, настављају своју опаку игру! Са нама, свуда око нас!

Миодраг Табачки је у два тона, модром, и бојом песка, округлим столом, троседом и неколико стилских столица, са довољно улаза, излаза и линија које сугеришу епоху, означио простор распре, полемике, убеђивања и супротстављања, скривања и разоткривања. Драматург Божо Копривица. У истом духу који сажима некад и сад, костими Јелене Стокуће. У осталим улогама: Никола Вујовић, Марко Баћовић, Слободан Тешић, Нионела Тарић, Марко Јанкетић.

Представа коју не бисте смели да пропустите. Није ни дуга, ни досадна! Насупрот!