Kako je Tartif osvajao Dedinje

Tartifovštinu kao dimenziju bića i vremena La Brijer tumači kao čovekovu nameru i želju da ga „smatraju za ono što nije”. Reč je o društvenom ponašanju, igri, taktici i strategiji osvajanja i otimanja života, u kojoj je, kao i u neopragmatizmu, istina ono što je probitačno, korisno. Tartif je veština i moć dovijanja, pretvaranja, prerušavanja, uzimanja na sebe različitih uloga, pre svega onih koje se zasnivaju na uvreženom, neprikosnovenom autoritetu, na nedodirljivosti i neupitanosti, na Bogu, pobožnosti, na primer, kao u slučaju Molijerovog Tartifa, na autoritetu prošlosti kao kod gospođe Pernel, na neprikosnovenosti porodičnog despota čija se ne poriče, kao kod gospodina od krajnosti, nepopustljivosti, sužene, zatravljene, zaslepljene, nečiste i gotovo bolesne pameti, Oca porodice gospodina Orgona. Niče je tvrdio da je bit intelekta licemerje, to jest, veština, umeće da sebi olakšaš život, za šta Tartifu pronicljivost, i moć glume, prevashodno, i služe.

Pristalice praznika luda kao životnog ventila nekada su ovako branile svoju karnevalsku slobodu: „Svi smo mi ljudi slabo zatvorene bačve koje prskaju od vina mudrosti, ako se to vino nalazi u neprestanom vrenju strahopoštovanja i straha od Boga. Potrebno mu je dati vazduha da se ne bi pokvarilo”.

U ovim širokim, i dubokim vodama koje dodiruju Molijerovo vreme i pozorišni stil, ali i vreme poslednjeg osvajanja i naseljavanja Dedinja i Senjaka, koje još traje, pliva Molijerov „Tartif”, naš savremenik, klasicistička komedija koju je, u naše vreme, sa plodnom kritičnošću i komičkim čulom i osećanjem, uveo, i na scenu „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavio, adaptirao i režirao Egon Savin.

Da je više čitao, da je bio u prilici, Tartif bi, ovako pun sladostrašća čitao Dostojevskog, a možda i Žana Ženea („Balkon”). Orgon Borisa Isakovića je do komičko-tragičkog apsurda razgrejana energija zablude i slepog verovanja. Moćno deluje ova zaslepljenost, razorno deprimirajuće, i otrežnjujuće, istovremeno. Kakvo maestralno odsustvo volje i osećanja za činjenicu, za argumente. I nije samo Orgon, u izvanrednoj predstavi i inscenaciji Egona Savina, takav. Osvrnite se bez gneva. Kome sve naslepo, bez razmišljanja, ne poklanjamo poverenje, koga sve ne sledimo, ne podržavamo, za koga sve ne glasamo, a ne znamo zašto tako činimo! Istorija je prepuna lažova, manipulanata, ludih, sumanutih careva, predsednika, generala koje smo, manje više spontano, ili iznuđeno, podržali. Svet je pun varalica, igrača u ime Boga, Naroda, Partije, Otadžbine, Rodne grude, Pravde. Koliko primera zloupotrebljene vrline, lažni sveci, mesije, izaslanici Boga i Vlasti, autoriteti koji se ne zasnivaju na vrednostima već na obmani i licemerju, bezobzirnosti, lopovluku, otimačini.

Tartif Dragana Mićanovića, to je ova raskošna muzika i ritual laskavog, zmijolikog, oblapornog, udvaračkog govora kvarnosti i požude kojoj voda bije na usta, melodija zle i sebične misli i namere. Prikrivene strategije su, dakako, uspešnije, pa i Tartifova, u kojoj su majstorski zloupotrebljeni moć i veština izražavanja, i golemo iskustvo pretvaranja. Na snazi je ono što bismo nazvali zavodničkom snagom stila i jezika koji svoje žrtve nalaze u istoriji, politici, ljubavi, u moralnoj sferi, pa zato govorimo o slepim ljubavima, ili zaslepljenim vernicima i masama.

Da li je moguće da možemo da verujemo i u ovakve neverovatne stvari! Da li smo toliko ograničeni da dopuštamo da nas ovakve hulje varaju i magarče, pitamo se dok gledamo predstavu. Da, moguće je, u to nas Egon Savin, Orgon, na kome Boris Isaković magistralno svira, Tartif izvanrednog Dragana Mićanovića, moćna, duboka, staračka omraza gospođe Pernel Svetlane Bojković, visprenost i duh života kao radosti i vedrine Dorine neodoljive Anite Mančić, poraženost mladih, Marijane Danijele Štajnfeld, rasparenog, ali, ipak, pobunjenog Damisa Radovana Vujovića, pa valjano, i više od toga, očaravajuće odigrana scena Elmirinog zavođenja Tartifa, na način na koji je to izvela Sloboda Mićalović, i komično i erotizirano, nedvosmisleno nas uveravaju: da, to je moguće. Igra je veoma životna i stvarna i, mada davna, i mi smo njen deo, i mi, svako na svoj način, u njoj učestvujemo.

Tartif Mićalovića i Savina nije samo licemer. On je opak, zao i opasan igrač koji drugima truje i gadi život, da bi ga uzeo pod svoje, i za sebe. Predstava visoke komike i kritike, osetljiva na ljudsku glupost i zablude, na veru i ubeđenja bez pokrića, bez činjenica. Čoveče, osvesti se, pre nego što ti omču vežu o vrat! Moralu laži, zatajivanja i pretvaranja, filozofiji života koja svoj autoritet duguje kultu poslušnosti i bespogovornosti, uvažavanju svetinja i svetaca bez pitanja i proveravanja, predstava Egona Savina se teatarski lucidno, komički produktivno, i ljudski žestoko, suprotstavlja. Elmira je do gaća razgolitila lažnog Božjeg podanika, ali to Tartifa nije sprečilo da, po volji, i u adaptaciji Egona Savina, koji nije pristao da nas ostavi u ubeđenju da živimo u jednom od boljih svetova, nasilno zaposedne vilu gospodina Orgona. Gospođa Parnel, ogorčena, zagrižena konzervativka, i Tartif, tajkun, nastavljaju svoju opaku igru! Sa nama, svuda oko nas!

Miodrag Tabački je u dva tona, modrom, i bojom peska, okruglim stolom, trosedom i nekoliko stilskih stolica, sa dovoljno ulaza, izlaza i linija koje sugerišu epohu, označio prostor raspre, polemike, ubeđivanja i suprotstavljanja, skrivanja i razotkrivanja. Dramaturg Božo Koprivica. U istom duhu koji sažima nekad i sad, kostimi Jelene Stokuće. U ostalim ulogama: Nikola Vujović, Marko Baćović, Slobodan Tešić, Nionela Tarić, Marko Janketić.

Predstava koju ne biste smeli da propustite. Nije ni duga, ni dosadna! Nasuprot!