Фуриозна игра

Трећа по реду на овогодишњем, петом Београдском фестивалу игре, наступила је компанија Хенрија Огуикеа из Велике Британије. Овај кореограф који, осим плесног, поседује музичко, али и шире позоришно образовање, представио је на сцени Београдског драмског позоришта своја четири кратка плесна комада. Међутим, у занимљивом и квалитетном раду овог кореографа, оно што збуњује је избор дела, као и периоди када су она настајала. Рецимо, комад који по свом стилу носи свежину и оригиналност савремених плесних остварења датира из 2002. године, док је три године касније креиран комад који као да припада давној плесној историји.

Прво изведено дело – „Мало црвено” (Little Red), изузетно је атрактивна комбинација модерних плесних техника и драмске изражајности, одлично уклопљених уз Вивалдијеву музику. То су најчешће фуриозни покрети које око посматрача једва да може да испрати, али изведени до, за тај ритам, изненађујуће прецизности. У неколико секунди играчи би направили низ одсечних, енергичних премета по поду, из полумрака би севнула рука, па нога, а онда се цело тело хитро вине у скок, па опет само што се приземљило, у њему је већ уследио нови, жестоки енергетски низ...

Играчи не стају, једни утрчавају, други излазе, опет се неко прикључи, неко други оде... па та непрестана кретња убедљиво отеловљује живост и узнемиреност Вивалдијевих виолина. Црвена боја хаљина на играчицама појачавала је ефекат плеса, па је цела сцена на моменте била као узаврела црвена плоча. По смиривању музике и тела би се примирила, а онда би опет уследио, Огуикеу очито по темпераменту ближи – захуктали, луди темпо. Иако сви играчи у трупи нису подједнаких техничких могућности, они својим еланом и увежбаношћу не ремете општи утисак квалитетне игре.

У другом делу, међутим, под насловом „Границе издржљивости”, („Expression Lines”), гледамо соло једног играча, између рефлектора постављених на сцени. Ова кореографија која очито има за циљ да представи напоре, унутрашња превирања и преиспитивања самог уметника, била би боља да је концепт још озбиљније и дубље разрађен. Овако, тај соло од свега десет минута превише је личио на импровизацију (једним делом је то сигурно и био), али не ону врхунску.

Трећи део је представљао највеће изненађење – комад „Плес тигра”, (Tiger Dancing), личио је на дела која су извођена седамдесетих година прошлог века и управо као да је извађен из неког позоришног нафталина. То је мешавина неокласичног и модерног стила игре, не сасвим без инвентивности, чак на моменте са веома занимљивим кореографским решењима, и технички врло захтевним елементима. Али, утисак је непрестано кварио тај конзервативни плесни стил као и лоше дизајнирани костими.

Кореограф је за крај одабрао вероватно своје најбоље остварење – комад „Прва линија” (Front Line), изведен уз пратњу музичког квартета који је уживо свирао Шостаковича. Играчи у црном, поново енергични, у занимљивим формама, скачу, трче... ударци стопалима о под су све јачи, апстрактне плесне фразе све комплексније. Сажимање музике и игре опет долази до пуног изражаја. Огуике је овде поново, као и у првом делу показао сву снагу свог талента. Игра његових играча као да одсликава дубоке унутрашње немире, потребу да се негде стигне, нешто учини... или, макар само да се игра, али тако као да је то једина преостала могућност да се изрази сопствено биће.