Телеграм са тужном вешћу може и да залута
Када је наш читалац Београђанин Слободан Живковић прошле недеље дошао да изведе оца из болнице, на ходнику му је пришао ординирајући лекар. Веома тихим гласом изјавио је саучешће нашем шокираном саговорнику који је дошао с намером да преузме отпусну листу из болнице и оца одведе кући. Његов шок био је још већи кад му је саопштено да је отац преминуо два дана раније.
За то време обавештење о његовој смрти није успело да пређе пут између две београдске општине, Звездаре и Раковице. Иако је Живковић у болници оставио број свог мобилног телефона, сестра га је погрешно записала, а два телеграма која су послата на његову адресу никада му нису уручена. Касније је, како каже Живковић, у поштанском сандучету заиста пронашао два обавештења о доспелим телеграмима.
– Чувао сам детe и сасвим сам сигуран да сам у време доспећа телеграма био код куће. Моја мајка из стана није излазила цео дан, али поштар очигледно није ни позвонио на врата. Било му је лакше да убаци обавештење у сандуче које се налази одмах поред нашег стана у приземљу – каже наш саговорник, покушавајући да реконструише и самом себи објасни овај немили догађај.
У здравственим установама које смо контактирали, ВМА и Клинички центар Србије потврђују да обавештавање о смрти пацијента није нимало пријатан посао, али наглашавају да одређена процедура мора да буде испоштована.
О трагичном исходу лечења здравствене установе дужне су да обавесте родбину искључиво телеграмом преко државне поште. Овај телеграм има снагу јавног документа. Само током празника или викенда лекари имају обавезу да контактирају породицу телефоном, будући да достављање информације преко поште може трајати знатно дуже.
У Клиничком центру Србије објашњавају за наш лист да се дешавало да породица пацијента остави погрешан број телефона. Било је случајева да је тешко утврдити идентитет преминуле особе јер приликом пријема у болницу није имала здравствену књижицу, већ само упут Хитне помоћи на којем су уписани погрешни подаци. Ипак, реч је о веома малом броју случајева.
– Након смртног исхода клинике морају да чекају три недеље да се појави неко од породице или родбине. Уколико нико не дође да преузме тело преминулог, капела позива Јавно комунално предузеће „Погребне услуге”, које укључује социјалне службе при општинама да пронађу родбину. Уколико рођаци не постоје, или не буду пронађени, ЈКП има обавезу да организује сахрану – кажу у Клиничком центру Србије.
Медицински радници дужни су да обавесте полицију уколико преминули пацијент има повреде које су настале током пуцњаве, туче или саобраћајне несреће. Такође, полиција се зове и када особа умре у пријемној амбуланти клинике током реанимације.
Након смрти пацијента клинике издају потврде о смрти, али само у случају да имају увид у личну карту умрлог, јер подаци унети у овај документ морају да буду тачни. Ова потврда неопходна је како би био издат Извод из књиге умрлих.
Вест о смрти породицама понекада доносе и представници приватних погребника, који се, за разлику од поштара, не либе да покуцају на врата преминулог болничког пацијента. Одмах након што изјаве саучешће, они нуде породици помоћ приликом организовање сахране, не помињући да су њихове услуге двоструко скупље од цена које су прописане у јавним погребним предузећима.
За вест о смрти приватници су спремни да почасте мртвозорнике или здравствене раднике, и то са најмање 100 или 200 евра. Многи приватни погребници раде на црно, а процењује се да се овим послом бави више од 500 предузећа у нашој земљи.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
