Чудесно исцељење патријарха Павла

То је трајало две године, а онда је Гојко, упркос предвиђању лекара, без икаквог лека у тешко ратно време, доживео исцељење. У знак захвалности, пошто није имао никакве имовине, вештим покретима бритвице изрезбарио је и приложио манастиру дрвени крст са распећем. На полеђини је урезао: „Манастиру Вујну, по исцеленију, приложи раб Божји Гојко, 1946. године”. Потом је замонашен у Благовештењу. Tако су црква и народ добили патријарха Павла.

Овај мање познати детаљ из живота патријарха Павла открива ми др Слободан М. Радуловић, доктор економских наука, дугогодишњи сарадник новина српске патријаршије „Православље” и аутор књиге „Вујански крст патријарха Павла”. Радуловић се с патријархом Павлом интензивно дружио од средине деведесетих година, до његовог упокојења. Радуловић се добро сећа како му је једном приликом игуман Вујна Јован, уздахнувши и прекрстивши се, више за себе, рекао: „Кад би само некако вујански крст патријарха Павла стигао до народа”.

Убрзо, у пролеће 2016. године, у манастир су дошли прота Миро Милетић, књиговезац Стево Ђуровић и графички дизајнер Владе Мандић. Желели су да направе верну копију вујанског крста патријарха Павла. Дошли су по благослов и кренули у манастирску шуму. Игуман је врхом бритвице урезао крст у јавор, очитао кратку молитву и прелио дрво црвеним вином. Планином су се разлегли ударци секира.

– Дрво је сушено годину дана. Ђуровић је направио кутију и пресвукао је црвеним плишем са златотиском. Кад се отвори следећа, дрвена кутија, с леве стране је портрет патријарха Павла на црној кожи, а с десне је урезано место у којем је верна копија крста од јавора, плод осмочасовног дуборезања – каже Радуловић.

Крст је освештан, а приложници су предложили да они плате рад и материјал, а да игуман задржи за манастир новац који добије за крст. Игуман је то одбио. Од добијеног прилога накнадиће им материјал, а разлика ће бити прилог манастиру. Тих неколико освештаних крстова месечно, колико је могуће направити, ако буде купаца-приложника, биће приход манастира.

Тако је низ случајности допринео да сазнамо више о патријарховом крсту и манастиру Вујан, који се налази на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка.

Ово тихо и пријатно, скровито место било је насељено калуђерима који су живели усамљеничким животом још од доба Светог Саве. У близини планинског извора, под врхом планине, калуђери усамљеници у испосницама били су први, необични „приложници”.

– На почетку Првог српског устанка, на темељима скромне капелице, вожд Карађорђе, газда Никола Милићевић Луњевица и његов кум кнез Милан Обреновић, старији полубрат кнеза Милоша, одлучили су да подигну манастир. Лако су уклоњени остаци неколико гробова из средњег века, а онда је дошао ред да се премести и гроб непознатог вујанског подвижника. Али, из клесарских длета севале су варнице и овај гроб није било могуће померити. Кад су га отворили, нашли су потпуно очувано, мироточиво тело непознатог по имену вујанског светитеља – каже Радуловић.

Градитељи су одлучили да само тај гроб оставе у манастиру, десно крај улаза. Ктитор Никола Луњевица, ручни девер на свадби књаза Милоша и Љубице Вукомановић, оставио је аманет да буде сахрањен у Вујну. После пуних шездесет година, 1902, његова унука краљица Драга Обреновић испунила је жељу свог деде и пренела из порте његове посмртне остатке, претходно подигавши леп споменик у унутрашњости манастира.

Вујан тако постаје јединствено место сусрета три династије – Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Занимљиво је да је овде и место вечног починка браће краљице Драге, Николе и Никодија, стрељаних током преврата у мају 1903. године.

И није ту крај случајностима. Патријарх Павле се, дакле, исцелио у Вујну, а замонашио у Благовештењу, манастиру удаљеном двадесетак километара. Човек који нам је испричао ову причу, др Радуловић, родом је из села Соколићи, које се налази тачно између Вујна и Благовештења. Соколићи су и родно место дугогодишњег игумана благовештењског Василија, који је био нераздвојни пријатељ патријарха Павла. Василије је као старешина Благовештења примио у манастир Гојка Стојчевића.

(Фото:графију последњег боравка патријарха Павла у месту свог монашења, која до сада није објављена, др Радуловић је уступио „Политици”. На фотографији је снимљен патријарх Павле у манастиру Благовештење, 10. септембра 2006. године, како целива икону Богородице на почетку празничног бденија, уочи свог рођендана, 11. септембра. Тада је Павле последњи пут боравио у месту свог монашења.

Започели смо причу о вујанском крсту, а завршавамо је причом о драгоценој фотографији. Неко би рекао да се догодило још једно чудо из древног манастира, а неко да је све ово само обичан стицај околности.