И комшије муче феномени „Болоње”

„Има­мо зна­чај­них про­бле­ма у про­во­ђе­њу ’Бо­ло­ње’. Је­дан од тих бит­них про­бле­ма је што у Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској ни­је пре­по­знат ни­во пр­во­ступ­ни­ка. Има­те тај низ сту­де­на­та ко­ји за­вр­ша­ва­ју као пр­во­ступ­ни­ци и не­ма­ју се где за­по­сли­ти”, об­ја­шња­ва Глун­чић.

„Пр­во­ступ­ни­ци”, или они ко­ји за­вр­ше пр­ви део сту­ди­ја по бо­лоњ­ском си­сте­му (три–че­ти­ри го­ди­не), по­сле тих сту­ди­ја мо­гу ићи на још две го­ди­не у дру­гом сте­пе­ну. Мно­ги то и чи­не – ка­ко то Глун­чић ка­же, пре­ко 95 од­сто њих. 

„Јед­но­став­но, ти сту­ден­ти мо­ра­ју на­ста­ви­ти сту­ди­ра­ти, иако је би­ла иде­ја да се рас­те­ре­ти ви­со­ко обра­зо­ва­ње, од­но­сно да се је­дан ве­ли­ки део сту­де­на­та за­по­сли од­мах на­кон три или че­ти­ри го­ди­не сту­ди­ра­ња”, до­да­је хр­ват­ски др­жав­ни се­кре­тар за на­у­ку и обра­зо­ва­ње. 

Глун­чић је у Но­вом Са­ду при­су­ство­вао ме­ђу­на­род­ном ску­пу о обра­зо­ва­њу, одр­жа­ном 21. и 22. сеп­тем­бра. Скуп је ки­не­ска ини­ци­ја­ти­ва ко­јом ова зе­мља под­сти­че ди­ја­лог, са­рад­њу и ства­ра чвр­шће ве­зе са 16 др­жа­ва цен­трал­не и ис­точ­не Евро­пе, а део је све­о­бу­хват­ног про­јек­та Ки­не „По­јас и пут”.

Ску­пу је при­су­ство­ва­ла и рек­тор­ка Уни­вер­зи­те­та Цр­не Го­ре, ко­ја је на мар­ги­на­ма овог до­га­ђа­ја за „По­ли­ти­ку” на­ве­ла да је „Бо­ло­ња” на бив­шим ју­го­сло­вен­ским про­сто­ри­ма до­не­ла ве­ли­ку по­пу­ла­ри­за­ци­ју и ома­со­вље­ње ви­со­ког обра­зо­ва­ња. То и је­сте био циљ, ка­же про­фе­сор­ка Вој­во­дић, тог флек­си­бил­ног на­чи­на сту­ди­ра­ња, али на­по­ми­ње да је „Бо­ло­ња” исто та­ко до­не­ла хи­пе­рин­фла­ци­ју ди­пло­ма.

„По­ста­ла је ва­жна ди­пло­ма, а не зна­ње. На­стао је је­дан огро­ман ’гап’ из­ме­ђу оно­га што про­из­во­де обра­зов­не ин­сти­ту­ци­је и тр­жи­ште ра­да”, ис­ти­че.

Огром­на је ин­фла­ци­ја и уни­вер­зи­тет­ских ин­сти­ту­ци­ја, а то, до­да­је, тре­ба кон­тро­ли­са­ти. „Про­сто, ни­чу и ни­чу уни­вер­зи­те­ти, не­ма до­вољ­но кон­тро­ле ква­ли­те­та, не­ма до­вољ­но аген­ци­ја, не­ма не­за­ви­сно­сти тих аген­ци­ја. То су ја­ко те­шке по­сле­ди­це по зна­ње, по по­тре­бу да су­штин­ски оспо­со­бља­ва­мо љу­де да раз­ви­ја­ју на­ше зе­мље ко­је па­те у овим тран­зи­ци­о­ним окол­но­сти­ма и у овим не­пре­ста­ним по­ли­тич­ким тен­зи­ја­ма, у овом за­сто­ју у при­ла­зу Европ­ској уни­ји, где и те ка­ко тр­пи­мо у том ста­тус кво ста­њу”, на­во­ди Вој­во­ди­ће­ва.

Цр­но­гор­ски уни­вер­зи­тет, по ње­ним ре­чи­ма, као ин­те­гри­са­ни уни­вер­зи­тет мо­гао је да спро­ве­де „ре­фор­му ре­фор­ме” и по­след­ње три го­ди­не ра­дио је на „те­шком, кр­ва­вом по­слу”. Би­ло је ту и мно­го от­по­ра, јер су обра­зов­ни си­сте­ми, об­ја­шња­ва, тро­ми – „не тр­пе про­ме­не, па­ра­док­сал­но, али је та­ко”. На­во­ди да су се кроз ту „ре­фор­му ре­фор­ме” при­ла­го­ди­ли мо­де­лу „3+2+3”, сма­њи­ли огро­ман број ег­зо­тич­них сме­ро­ва ко­ји су на­ста­ја­ли у не­ким фа­за­ма раз­во­ја уни­вер­зи­те­та...