Повратак крвне освете

У рату кланова Бојовић–Шарановић годинама се нижу освете на релацији Србија – Црна Гора. Почело је у јулу 2009. када је нестао Слободан Радоњић. Верује се да је младић, који се доводио у везу с трговином дроге, последњи пут виђен у друштву сарадника Луке Бојовића. У потрагу за несталим укључио се и породични пријатељ Бранислав Шарановић, који је био и власник коцкарнице „Славија”. Убрзо, у октобру те године, и он је убијен на Дедињу. Нешто касније убијен је и отац Слободана Радоњића – Данило.

Медији су забележили да се Слободан Шарановић, брат убијеног Бранислава, тада заклео да ће га осветити. Неколико година касније, 2013. убијен је Лукин рођени брат Никола Бојовић. Крвави трагови освете обележили су и наредне године, у којима је убијено још пет особа са обе стране. Пре ликвидације Цветановића, у марту 2017. Слободан Шарановић ликвидиран је испред куће у Будви и после тог убиства се сматрало да је измирен „дуг у крви”. Међутим, егзекуција Цветановића у Врању наговестила је да ће се бескрајна спирала смрти наставити.

Рат завађених породица има сва обележја крвне освете, у којем доминира пословица: „Око за око, зуб за зуб”.  „Дуг у крви” је обичај из давних времена, а данашњи кланови су га вратили упркос томе што је држава хапшењем осумњичених показала постојање закона.

Крвна освета се у Србији деценијама сматра застарелим, примитивним обичајем. И у већем делу Црне Горе одавно је одбачено веровање да се конфликт између две фамилије или кланова, започет убиством члана једне породице, мора наставити низом међусобног ликвидирања мушких сродника. Све мање се данас чује термин да једна фамилија другој „дугује крв”, а да се убиство оправдава „светлим образом” и „чашћу”. Чинило се да је бескрајна спирала смрти, преласка „дуга у крви” са фамилије на фамилију коначно престала, а да се кукавицом и срамотом породице не сматрају више они који би одбили да ликвидирају „заклетог непријатеља”.

Ипак, обичај се у знатно мањој мери одржао и данас у неким деловима западног Балкана. Забележени су случајеви крвне освете и у Кампањи, Апулији, на Криту, Корзици, Сицилији и Сардинији. За овакав начин обрачуна међу породицама знају и Паштуни у Авганистану, Курди у Ираку и Турској, Сомалци...

На Балкану је крвна освета најизраженија у Албанији, поготово на северу земље и у селима, где се примењује канон Леке Дукађинија, по коме, у случају убиства, грађани сами међусобно суде и пресуђују: крв за крв, глава за главу.

Неписани закон освете односи се на мушке главе у породици, а у страху од убиства многе фамилије деценијама живе у кућном затвору. Подаци који се појављују у медијима говоре да у Албанији неколико хиљада породица живи у кућном затвору, међу њима око 800 мушке деце.