Мит о Легији странаца

Ле­ги­ју стра­на­ца осно­вао је Луј Фи­лип 1831. го­ди­не да би „ште­део фран­цу­ску крв” у осва­ја­њи­ма. За­то је ан­га­жо­вао пла­ће­ни­ке из дру­гих зе­ма­ља. Ипак, ово ни­су пр­ви „пла­ће­ни­ци”. И Ри­мља­ни, а ка­сни­је и Тур­ци су на ова­кав на­чин по­пу­ња­ва­ли сво­је вој­нич­ке ре­до­ве.

То­ком исто­ри­је се на фран­цу­ску Ле­ги­ју стра­на­ца – и ње­не бор­це – гле­да­ло као на по­тро­шну ро­бу. Стран­ци ко­ји су се при­дру­жи­ва­ли при­хва­та­ли су мо­гућ­ност смр­ти у да­ле­кој зе­мљи у за­ме­ну за но­ви жи­вот с не­ким сми­слом.

У апри­лу 1863. го­ди­не, у бор­би из­ме­ђу фран­цу­ске Ле­ги­је стра­на­ца и мек­сич­ке вој­ске, ле­ги­о­на­ри су по­ка­за­ли ко­ли­ко су тач­но од­ва­жни и ефи­ка­сни. Иако их је би­ло све­га 65 на бро­ју, ле­ги­о­на­ри су се бо­ри­ли про­тив 3.000 вој­ни­ка у би­ци код Ка­ма­ро­на. Упр­кос го­то­во ни­ка­квим шан­са­ма, оп­ко­ље­на ма­ла па­тро­ла ле­ги­о­на­ра мек­сич­кој вој­сци на­не­ла је ве­ли­ке гу­бит­ке, чи­та­во вре­ме од­би­ја­ју­ћи да се пре­да. И не са­мо то, не­го су они ви­ше пу­та пи­та­ли ве­ли­ку вој­ску хо­ће ли се она пре­да­ти. Тај бор­бе­ни од­нос не­гу­је се и да­нас.

За вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та је­ди­ни­ца је деј­ство­ва­ла у Фран­цу­ској, а то­ком Дру­гог бо­ри­ла се у Ли­би­ји, Ту­ни­су, Нор­ве­шкој, Ита­ли­ји и Не­мач­кој. Од 1945. го­ди­не је­ди­ни­ца је би­ла ан­га­жо­ва­на у рат­ним су­ко­би­ма у Ин­до­ки­ни, а по­том на Бли­ском ис­то­ку.

Ле­ги­ја де­лу­је у ра­зним ми­си­ја­ма ван Фран­цу­ске, а на те­ри­то­ри­ји са­ме др­жа­ве не сме да се ан­га­жу­је. У де­сет фран­цу­ских гра­до­ва су њи­хо­ве ка­сар­не и кам­по­ви за обу­ку. За при­ја­ву мо­ра да се лич­но оде „до вра­та”.

Офи­цир­ски ка­дар чи­не ис­кљу­чи­во Фран­цу­зи а сва­ки дру­ги вој­ник мо­же да на­пре­ду­је са­мо до под­о­фи­цир­ског чи­на. Да­кле, је­сте Ле­ги­ја стра­на­ца, али не за­по­ве­да­ју стран­ци! Да би уоп­ште по­ку­шао да по­стао члан Ле­ги­је, му­шка­рац мо­ра да има из­ме­ђу 18 и 40 го­ди­на, да је сред­ње гра­ђе, да је фи­зич­ки ве­о­ма утре­ни­ран и да не­ма здрав­стве­них про­бле­ма. Се­лек­ци­ја је не­ми­ло­срд­на. Го­ја­зност и по­ква­ре­ни зу­би се не пра­шта­ју. Та­ко­ђе мо­ра да по­ка­же ода­ност Фран­цу­ској и да по­зна­је еле­мен­тар­но фран­цу­ски је­зик, ка­ко би раз­у­мео на­ре­ђе­ња.

Мит о Ле­ги­ји као ме­сту за скри­ва­ње те­шких кри­ми­на­ла­ца ве­зан је за по­че­так де­ло­ва­ња. Та­да се ни­је обра­ћа­ла па­жња на „та пи­та­ња”, па су не­ки око­ре­ли кри­ми­нал­ци ус­пе­ли да до­ђу у ре­до­ве ове је­ди­ни­це. Од осни­ва­ња, Ле­ги­ја је по­ста­ла уто­чи­ште за све ко­ји има­ју про­бле­ма­тич­ну про­шлост. Му­шкар­ци с по­ли­циј­ским до­си­је­и­ма или де­зер­те­ри из дру­гих вој­ски мо­гли су да до­ђу и при­дру­же се а да их ни­ко ни­шта не пи­та. На­рав­но, до­би­ли би но­ви иден­ти­тет и мо­гли су да за­поч­ну но­ви жи­вот.

По­след­њих го­ди­на у ову је­ди­ни­цу, ко­ја је део фран­цу­ске ар­ми­је и има 8.000 вој­ни­ка, нај­ви­ше се при­ја­вљу­ју Ју­жно­а­ме­ри­кан­ци, Ки­не­зи, а по­том Бал­кан­ци.

Ле­ги­ја је од­у­век при­вла­чи­ла на­ше љу­де. Не­ки су у њу бе­жа­ли пред за­ко­ном, дру­ги су од­ла­зи­ли да ра­ту­ју због нов­ца, не­ке ву­че аван­ту­ри­зам… Нај­ја­чи су оп­ста­ја­ли и од­ра­ђи­ва­ли уго­вор ко­ји ле­ги­о­на­ру до­но­си и фран­цу­ско др­жа­вљан­ство.

Пр­ве две го­ди­не ле­ги­о­нар мо­же да стиг­не до чи­на де­се­та­ра, има бес­плат­ну хра­ну, ста­но­ва­ње и обла­че­ње а ме­сеч­на пла­та за то вре­ме је 1.280 евра.

Сајт на ин­тер­не­ту ове ре­ги­мен­те пру­жа по­дат­ке о усло­ви­ма, на­чи­ну при­је­ма, пра­ви­ли­ма и де­ло­ва­њу. Из­ме­ђу оста­лих је­зи­ка, сајт мо­же да се чи­та и на срп­ском је­зи­ку. Не­зва­нич­но, тре­нут­но је у ње­ним ре­до­ви­ма око 500 вој­ни­ка по­ре­клом с ових про­сто­ра.