Mit o Legiji stranaca

Le­gi­ju stra­na­ca osno­vao je Luj Fi­lip 1831. go­di­ne da bi „šte­deo fran­cu­sku krv” u osva­ja­nji­ma. Za­to je an­ga­žo­vao pla­će­ni­ke iz dru­gih ze­ma­lja. Ipak, ovo ni­su pr­vi „pla­će­ni­ci”. I Ri­mlja­ni, a ka­sni­je i Tur­ci su na ova­kav na­čin po­pu­nja­va­li svo­je voj­nič­ke re­do­ve.

To­kom isto­ri­je se na fran­cu­sku Le­gi­ju stra­na­ca – i nje­ne bor­ce – gle­da­lo kao na po­tro­šnu ro­bu. Stran­ci ko­ji su se pri­dru­ži­va­li pri­hva­ta­li su mo­guć­nost smr­ti u da­le­koj ze­mlji u za­me­nu za no­vi ži­vot s ne­kim smi­slom.

U apri­lu 1863. go­di­ne, u bor­bi iz­me­đu fran­cu­ske Le­gi­je stra­na­ca i mek­sič­ke voj­ske, le­gi­o­na­ri su po­ka­za­li ko­li­ko su tač­no od­va­žni i efi­ka­sni. Iako ih je bi­lo sve­ga 65 na bro­ju, le­gi­o­na­ri su se bo­ri­li pro­tiv 3.000 voj­ni­ka u bi­ci kod Ka­ma­ro­na. Upr­kos go­to­vo ni­ka­kvim šan­sa­ma, op­ko­lje­na ma­la pa­tro­la le­gi­o­na­ra mek­sič­koj voj­sci na­ne­la je ve­li­ke gu­bit­ke, či­ta­vo vre­me od­bi­ja­ju­ći da se pre­da. I ne sa­mo to, ne­go su oni vi­še pu­ta pi­ta­li ve­li­ku voj­sku ho­će li se ona pre­da­ti. Taj bor­be­ni od­nos ne­gu­je se i da­nas.

Za vre­me Pr­vog svet­skog ra­ta je­di­ni­ca je dej­stvo­va­la u Fran­cu­skoj, a to­kom Dru­gog bo­ri­la se u Li­bi­ji, Tu­ni­su, Nor­ve­škoj, Ita­li­ji i Ne­mač­koj. Od 1945. go­di­ne je­di­ni­ca je bi­la an­ga­žo­va­na u rat­nim su­ko­bi­ma u In­do­ki­ni, a po­tom na Bli­skom is­to­ku.

Le­gi­ja de­lu­je u ra­znim mi­si­ja­ma van Fran­cu­ske, a na te­ri­to­ri­ji sa­me dr­ža­ve ne sme da se an­ga­žu­je. U de­set fran­cu­skih gra­do­va su nji­ho­ve ka­sar­ne i kam­po­vi za obu­ku. Za pri­ja­vu mo­ra da se lič­no ode „do vra­ta”.

Ofi­cir­ski ka­dar či­ne is­klju­či­vo Fran­cu­zi a sva­ki dru­gi voj­nik mo­že da na­pre­du­je sa­mo do pod­o­fi­cir­skog či­na. Da­kle, je­ste Le­gi­ja stra­na­ca, ali ne za­po­ve­da­ju stran­ci! Da bi uop­šte po­ku­šao da po­stao član Le­gi­je, mu­ška­rac mo­ra da ima iz­me­đu 18 i 40 go­di­na, da je sred­nje gra­đe, da je fi­zič­ki ve­o­ma utre­ni­ran i da ne­ma zdrav­stve­nih pro­ble­ma. Se­lek­ci­ja je ne­mi­lo­srd­na. Go­ja­znost i po­kva­re­ni zu­bi se ne pra­šta­ju. Ta­ko­đe mo­ra da po­ka­že oda­nost Fran­cu­skoj i da po­zna­je ele­men­tar­no fran­cu­ski je­zik, ka­ko bi raz­u­meo na­re­đe­nja.

Mit o Le­gi­ji kao me­stu za skri­va­nje te­ških kri­mi­na­la­ca ve­zan je za po­če­tak de­lo­va­nja. Ta­da se ni­je obra­ća­la pa­žnja na „ta pi­ta­nja”, pa su ne­ki oko­re­li kri­mi­nal­ci us­pe­li da do­đu u re­do­ve ove je­di­ni­ce. Od osni­va­nja, Le­gi­ja je po­sta­la uto­či­šte za sve ko­ji ima­ju pro­ble­ma­tič­nu pro­šlost. Mu­škar­ci s po­li­cij­skim do­si­je­i­ma ili de­zer­te­ri iz dru­gih voj­ski mo­gli su da do­đu i pri­dru­že se a da ih ni­ko ni­šta ne pi­ta. Na­rav­no, do­bi­li bi no­vi iden­ti­tet i mo­gli su da za­poč­nu no­vi ži­vot.

Po­sled­njih go­di­na u ovu je­di­ni­cu, ko­ja je deo fran­cu­ske ar­mi­je i ima 8.000 voj­ni­ka, naj­vi­še se pri­ja­vlju­ju Ju­žno­a­me­ri­kan­ci, Ki­ne­zi, a po­tom Bal­kan­ci.

Le­gi­ja je od­u­vek pri­vla­či­la na­še lju­de. Ne­ki su u nju be­ža­li pred za­ko­nom, dru­gi su od­la­zi­li da ra­tu­ju zbog nov­ca, ne­ke vu­če avan­tu­ri­zam… Naj­ja­či su op­sta­ja­li i od­ra­đi­va­li ugo­vor ko­ji le­gi­o­na­ru do­no­si i fran­cu­sko dr­ža­vljan­stvo.

Pr­ve dve go­di­ne le­gi­o­nar mo­že da stig­ne do či­na de­se­ta­ra, ima bes­plat­nu hra­nu, sta­no­va­nje i obla­če­nje a me­seč­na pla­ta za to vre­me je 1.280 evra.

Sajt na in­ter­ne­tu ove re­gi­men­te pru­ža po­dat­ke o uslo­vi­ma, na­či­nu pri­je­ma, pra­vi­li­ma i de­lo­va­nju. Iz­me­đu osta­lih je­zi­ka, sajt mo­že da se či­ta i na srp­skom je­zi­ku. Ne­zva­nič­no, tre­nut­no je u nje­nim re­do­vi­ma oko 500 voj­ni­ka po­re­klom s ovih pro­sto­ra.