Мост на Дњепру

Може ли Украјина да стреми Западу, а да се не удаљава од Русије? Колевка из које је та земља израсла пуна је крви. Али неколико последњих векова тог процеса, осим беспримерне патње, није на крају донело награду, тиме што би се Украјина свим бићем евентуално осећала Западом или себе до краја сматрала Истоком. Напротив, као да јој је остављено да и даље продужава мучну историју и да то своје питање можда реши у наставку.

Невоља је, што сваки такав покушај није и не може бити безопасан за опстанак овако двосмерно ориjентисане Украјине, несрасле, већ само „ушивене” географским шавом Дњепра. Превлачењем, на једну или на другу страну, а то се дешава када њена геополитичка залеђа Запада и Русије затежу коноп, „ушивак” Дњепра се отвара и рана се помаља као алтернатива распада.

Оно што фасцинира, то је колико је све спремно и готово. Колико мало недостаје, па да од ове свим и свачим богате, велике и моћне Украјине, одједном буду неке две друге.

Полет „оранжиста”, Јушченкових западњака с матицом у Лвову, мобилисао је (2004) Украјину источно од реке, ону русофилску. Њени региони су некако сместа пренели власт с центра на регионалне јединице. За дан су одржали „конгрес”, образовали „савез” и задужили га да ствари усмери у правцу проглашења (руске) „аутономне републике”. Укључујући и то да припреми обуставу уплате пореза.

„Уживајте своје право да живите како волите”, поручено је „онима” преко Дњепра” само без нашег угља, метала, технологије и нашег жита. Него са шећерном репом и својим зимзеленим дрвећем!”

Центар активности пресељен је из „наранџастог” Кијева у руски Харков. (Кијев је одавде удаљен 480 километара, а Русија 40! ) Полиција и јединице за ванредне ситуације, изузете су из вертикале команде и подређене „извршном комитету” области. Палицу је затим прихватио Доњецк, јер је већ имао идеју о референдуму о аутономији. Па се огласио Крим. У Симферопољу, депутати су гласали за „мере заштите уставности”, а тзв. руски блок саопштио је да ће поново изнети питање укидања мораторијума на спровођење референдума којим би Крим изашао из Украјине...

Проблем Украјине није у томе што Украјинци, макар и са својим различитим црквама (Грко-католичком, Украјинском православном и Православном у власти Патријаршије у Москви ), својим ранама и ожиљцима, не би евентуално били у стању да једни другима пруже руку и договоре се. Уосталом, довољно дуго су заједно. За разлику од Русије, снажније су им демократске институције. Немају и нису склони обожавању „вођа”, а избори за парламент (два пута за три године) уверили су и „оранжисте” и Јануковича да је потпуна превага једних или других неизводљива. Бар у периоду од наредних пет, десет или петнаест година.

Толики размак лако би се премостио неком врстом споразума „две обале”. Само, пех Украјинаца је у томе што им се изгледа не допушта да збрину свој него се тражи да намире два туђа рачуна. Један, којим би Запад имао сатисфакцију да је процес његових интеграција коначно логично заокружен. И други, супротан, којим би сатисфакцију имала Русија, успешним враћањем у зависност од Москве бивших совјетских територија.

Израз није случајан, уколико је тачно интерпретирана реченица: „Џорџе, разумеш ли – Украјина чак није ни држава!” Наводно, то је Путинова реченица упућена Бушу, током затвореног састанка натоваца и Русије, прошлог петка у Букурешту.

Рекавши да је земља која „чак није ни држава” створена уступањем руске територије, шеф Русије, којем престаје мандат, обећао да ће она на исти начин „престати и да постоји као држава”– руским охрабривањем сецесије Крима и источне Украјине, у случају да Кијев ступи у НАТО.

Мост на Дњепру је очигледно миниран, са окидачем у рукама Москве. Питање је шта у томе зависи од Украјине. Њено постојање или нестанак Русија изгледа препушта на избор Западу. При чему искључује да ,,недржава” евентуално буде неутрална.