Most na Dnjepru

Može li Ukrajina da stremi Zapadu, a da se ne udaljava od Rusije? Kolevka iz koje je ta zemlja izrasla puna je krvi. Ali nekoliko poslednjih vekova tog procesa, osim besprimerne patnje, nije na kraju donelo nagradu, time što bi se Ukrajina svim bićem eventualno osećala Zapadom ili sebe do kraja smatrala Istokom. Naprotiv, kao da joj je ostavljeno da i dalje produžava mučnu istoriju i da to svoje pitanje možda reši u nastavku.

Nevolja je, što svaki takav pokušaj nije i ne može biti bezopasan za opstanak ovako dvosmerno orijentisane Ukrajine, nesrasle, već samo „ušivene” geografskim šavom Dnjepra. Prevlačenjem, na jednu ili na drugu stranu, a to se dešava kada njena geopolitička zaleđa Zapada i Rusije zatežu konop, „ušivak” Dnjepra se otvara i rana se pomalja kao alternativa raspada.

Ono što fascinira, to je koliko je sve spremno i gotovo. Koliko malo nedostaje, pa da od ove svim i svačim bogate, velike i moćne Ukrajine, odjednom budu neke dve druge.

Polet „oranžista”, Juščenkovih zapadnjaka s maticom u Lvovu, mobilisao je (2004) Ukrajinu istočno od reke, onu rusofilsku. Njeni regioni su nekako smesta preneli vlast s centra na regionalne jedinice. Za dan su održali „kongres”, obrazovali „savez” i zadužili ga da stvari usmeri u pravcu proglašenja (ruske) „autonomne republike”. Uključujući i to da pripremi obustavu uplate poreza.

„Uživajte svoje pravo da živite kako volite”, poručeno je „onima” preko Dnjepra” samo bez našeg uglja, metala, tehnologije i našeg žita. Nego sa šećernom repom i svojim zimzelenim drvećem!”

Centar aktivnosti preseljen je iz „narandžastog” Kijeva u ruski Harkov. (Kijev je odavde udaljen 480 kilometara, a Rusija 40! ) Policija i jedinice za vanredne situacije, izuzete su iz vertikale komande i podređene „izvršnom komitetu” oblasti. Palicu je zatim prihvatio Donjeck, jer je već imao ideju o referendumu o autonomiji. Pa se oglasio Krim. U Simferopolju, deputati su glasali za „mere zaštite ustavnosti”, a tzv. ruski blok saopštio je da će ponovo izneti pitanje ukidanja moratorijuma na sprovođenje referenduma kojim bi Krim izašao iz Ukrajine...

Problem Ukrajine nije u tome što Ukrajinci, makar i sa svojim različitim crkvama (Grko-katoličkom, Ukrajinskom pravoslavnom i Pravoslavnom u vlasti Patrijaršije u Moskvi ), svojim ranama i ožiljcima, ne bi eventualno bili u stanju da jedni drugima pruže ruku i dogovore se. Uostalom, dovoljno dugo su zajedno. Za razliku od Rusije, snažnije su im demokratske institucije. Nemaju i nisu skloni obožavanju „vođa”, a izbori za parlament (dva puta za tri godine) uverili su i „oranžiste” i Janukoviča da je potpuna prevaga jednih ili drugih neizvodljiva. Bar u periodu od narednih pet, deset ili petnaest godina.

Toliki razmak lako bi se premostio nekom vrstom sporazuma „dve obale”. Samo, peh Ukrajinaca je u tome što im se izgleda ne dopušta da zbrinu svoj nego se traži da namire dva tuđa računa. Jedan, kojim bi Zapad imao satisfakciju da je proces njegovih integracija konačno logično zaokružen. I drugi, suprotan, kojim bi satisfakciju imala Rusija, uspešnim vraćanjem u zavisnost od Moskve bivših sovjetskih teritorija.

Izraz nije slučajan, ukoliko je tačno interpretirana rečenica: „Džordže, razumeš li – Ukrajina čak nije ni država!” Navodno, to je Putinova rečenica upućena Bušu, tokom zatvorenog sastanka natovaca i Rusije, prošlog petka u Bukureštu.

Rekavši da je zemlja koja „čak nije ni država” stvorena ustupanjem ruske teritorije, šef Rusije, kojem prestaje mandat, obećao da će ona na isti način „prestati i da postoji kao država”– ruskim ohrabrivanjem secesije Krima i istočne Ukrajine, u slučaju da Kijev stupi u NATO.

Most na Dnjepru je očigledno miniran, sa okidačem u rukama Moskve. Pitanje je šta u tome zavisi od Ukrajine. Njeno postojanje ili nestanak Rusija izgleda prepušta na izbor Zapadu. Pri čemu isključuje da ,,nedržava” eventualno bude neutralna.