Пролаз кроз црвено светло

У једном тренутку, два велика града у Србији, Крагујевац и Краљево – остала су без књижара. Некадашња престоница Србије – остала је без књижара. Град који је изнедрио добитника НИН-ове награде – остао је без књижара. А ко зна колико је још градова у Србији остало без књижара. А да се то и не зна. И да никога не брине. Ништа није боље ни у Београду. У књижари Југословенске књиге је парфимерија, у књижари БИГЗ-а банка.

Проблеми у издаваштву су велики. Очекивало се да ће Закон о култури, кровни, како воли да каже министар Војислав Брајовић, решити многе проблеме. А Закон о издаваштву уредити односе између писаца, издавача и књижара. Али, како од ових закона нема ништа, иако су неки прошли јавну расправу, док не прођу избори и не формира се нови парламент, сви лове у мутном, а нарочито трговци, накупци и прекупци. Отуда и књиге, као и кинеске мајице, на улици. Отуда улични сајмови књига.

И није проблем што је и књига ушла у „сиву зону”, и што на улици не раде фискалне касе, већ што од тога немају никакве користи ни писци, ни издавачи, ни књижари, па ни читаоци и купци књига. На добитку су само трговци. Они који мисле да је књига обична роба, на којој се може добро зарадити.

Александар Дракулић, председник Групације за књижарство у Привредној комори Србије, каже: „Држава, издавачи и купци би коначно требало да се одлуче: да ли желе да се књиге продају у књижарама и на друге легалне начине, или желе да се књиге продају на тезгама, мини и макси сајмовима. Обе варијанте једноставно нису могуће у исто време. Улична продаја књига је тужна слика. У нормалним земљама ништа се не продаје на улици, поготово не књиге. Продаја књига на стотинама тзв. сајмова књига је још тужнија слика разарања тржишта књига”.

Међу књижарама се, истиче Дракулић, није раширио неки мистериозни, тропски вирус па због тога умиру. Књижаре једноставно не могу да издрже тржишну утакмицу у којој њихови конкуренти на улицама и на тзв. сајмовима не плаћају порезе, мноштво дажбина, књиговође, не пријављују раднике и издаваче који, по правилу, сматрају сасвим нормалним да крајњим купцима продају књиге по истим ценама као и књижарама. Ако се овај економски модел задржи пропашће и ово мало преосталих књижара.

У Суботици се управо одржава још један „најлонски” сајам књига. Бранислав Гојковић, директор „Платоа”, с пуно горчине, вели: „Пристајући на овакве чергарске обичаје, наши издавачи показују да нису спремни да се озбиљно и достојанствено баве својом професијом. Улична тезгарења „великих издавача Србије” пружају сасвим другачију слику ове професије: из црног лагера, са робом која заправо нема цену, без фискалних каса, у тужном амбијенту, продају се књиге које публику привлаче шаренилом и шљаштењем, механизмом вашарских шарених лажа, а не квалитетом, не оном идејом и мисијом коју књига сама собом носи. То што се нуди су хороскопи, кувари, љубавни романи, трилери”.

Они се служе преваром. Варају најпре државу сивом зоном продаје, продајом без фискалних каса, а потом варају самог купца, нудећи му примамљив попуст за робу која вреди много мање од изражене цене или не вреди ништа. Издавачи који у томе узму учешћа, нису ни свесни да је ћар коју добију том приликом врло мала, а да мало већу корист извлаче они (издавачи) који су такав најлонски сајам организовали, тиме што посежу за механизмима зараде разрађеним деведесетих година, а чија је суштина брзо, фантомско, шверцерско појављивање на импровизованим тезгама, нагомилавање црног кеша и бег, па постављање шатора негде другде.

Најлонски сајам у Суботици је, наглашава Гојковић, порука српских издавача својим грађанима и читаоцима да им књижаре нису потребне и да ће они урадити све да до отварања књижара не дође.

Српски издавачи су, сматра Жарко Чигоја, власник „Чигоја штампе”, посустали у свом ангажману и борби за књигу. Једна од идеја која му се чини најреалнијом је лиценцирање издаваштва . Предлог је да се у оквиру Центра за књигу Министарства културе установи регистар издавача. Свако ко жели да се бави издаваштвом уписује се у регистар издавача и добија лиценцу за обављање делатности. За упис у регистар потребно је да издавач буде предузеће или ако је физичко лице члан Удружења писаца, да има издавачки план, уредника, пословни простор, да нема дугове, да има одговарајући платни бонитет.

Истовремено издавачи и књижари треба да се изборе за јединствен концепт продаје књига. Књижара је све мање, рабати су огромни и крећу се од 30 до 70 процената. Комисиона продаја књига се смањује, ИПС и „Плато”, највећи продавци књига, више не примају књиге у комисиону продају тако да је број наслова у понуди далеко мањи. Поред тога, издавачи су и код откупа приморани да књиге продају држави са рабатом од 35 процената. Каква је то онда помоћ издавачима, пре би се рекло да је то помоћ библиотекама да добију што више наслова, што је у реду, али не треба да иде на штету издавача. Један од намета издавачима је и десет обавезних примерака Народној библиотеци Србије. У већини земаља националне библиотеке купују књиге (Америка), а у већини се издваја један или два примерка (Француска). Зашто је то у Србији десет примерака и то без накнаде издавачима.

Нина Новићевић, управник Српске књижевне задруге, нема ништа против уличне продаје књига. У свим светским метрополама књиге се продају и на улици. Али, то мора бити на одређеним местима, најбоље испред књижара, на посебно пројектованим тезгама. Књиге морају бити легалне, са плаћеним ауторским правима и порезима држави. Против је, наравно, дивље продаје, са пиратским издањима, без плаћених ауторских права и пореза. Када се на Славији одржавају мали сајмови књига, каже Нина Новићевић, у њиховој књижари опада промет.

Црвено светло је с разлогом упаљено. Али, кроз њега се, некажњено, и даље пролази.