Од Ларија Томпсона до Роршахове мрље

Стицајем околности сарађивао сам са позоришном трупом „Торпедо” па је било логично да за дипломски рад изаберем позориште. Куцао сам као апсолвент на врата маркетиншких служби Атељеа, Звездара театра и Позоришта на Теразијама, нудио сам свој про-боно рад. Случај је хтео да су у Звездара театру били најпредусретљивији – урадио сам плакат за чувену представу по тексту Душана Ковачевића и то за поставку глумаца, међу којима су били Бата Стојковић и Бора Тодоровић – уз осмех се присећа Владан Срдић, графички дизајнер, који је за идејно решење плаката за комад „Лари Томпсон” 1997. добио најзначајнију награду за дизајн у Југославији – Грифон.

Тачно двадесет година касније, ретроспективном изложбом „Ти си оно што видиш”, која се отвара вечерас у 19 сати у Музеју примењен уметности, овај уметник обележава свој дуг стаж у свету визуелних комуникација.

Публици је понуђен избор од више од сто радова које је Срдић урадио у различитим доменима – било је ту ангажмана у авангардном позоришном театру, потом на фестивалима, затим у вези са књигама, на пример о утицају стрипа, али и на разним ауторским пројектима. Аутор посебно памти онај први плакат чије је ауторство потписао – реч је о идеји коју је реализовао ручно за представу „Торпедо” (по којој је већ поменута трупа добила име). Поетика графичке анегдоте, којом се често користи, развила се током деведесетих када је било потребно понудити одговор на колапс друштвеног система након ратова у некадашњој Југославији.

– Увек сам се трудио да то што урадим може да постоји и мимо производа, представе, кампање или огласа за који је решење замишљено. Да главна мисао може да комуницира ка споља независно. Узор ми је у томе био начин на који је размишљао легендарни дизајнер Сторм Торгерсон који је радио визуелни идентитет за „Пинк флојд”. Понекад је реч о поруци која то не може да изнесе. Тако је, рецимо, у Холивуду. Ту познати глумци носе филм и јасно је шта је на плакату. Другачије је у случају независног филма. Сећам се да сам један плакат урадио у облику Роршахове мрље, али је то наравно било у независној продукцији, за енглеско остварење „Моја земља”. У зависности од тога ко вас је ангажовао рађа се простор и за анегдоту. Култура је увек била окренута суптилној или мање суптилној критици, па се онда таква порука и прати, гради се таква атмосфера. Кад има простора за црни хумор ја га искористим, лежи ми – објашњава наш саговорник.

Славимир Стојановић, Срдићев колега, дизајнер са којим је својевремено сарађивао у агенцији „Сачи” и један од аутора текстова у каталогу који прати поставку (међу којима су и Лазар Џамић, Ања Суша и Борут Вилд) о начину на који Срдић ствара пише: „Осмислио је креативни метод да посматрача увуче у комуникацију тако што му задаје решиве визуелне ребусе, комбинацијом два или више елемената и њиховим стапањем у један нови, до сада невиђен визуелни доживљај”. Ово „размишљање ван конвенционалних оквира”, могућност да се игра различитим надреалним ситуацијама у које смешта своје предмете и ликове, Срдић примењује и на ауторске пројекте, као и на рад са клијентима чија је жеља да се подигне свест друштва о неким тешким темама.

– Љубљанска „Младина” већ две деценије на првој унутрашњој страни објављује социјално ангажован оглас који се зове „Проглас”. Мислим да овде тако нешто не постоји у штампи. Увек је реч о друштвено ангажованој теми. Нечему што тренутно боде очи. Имиграција, корупција, дипломатија, потрошачко друштво, насиље над децом, улазак Словеније у НАТО и Словенија у ЕУ биле су неке од тема које сам баштинио, та су решења изложена сада у Београду.