Несклад између старог и новог

Да архитектура представља културу једног народа, одавно је познато. Управо због тога многи би морали да размисле какве зграде и са каквом наменом ничу у Београду. У самом срцу града неретко се могу видети, на пример, две нове петоспратнице између којих се удобно сместила кућа са двориштем. Иако некоме може да се учини да је то неминовни спој старог и новог, можда би урбанисти, инвеститори и власници времешних, али уређених кућа могли да се договоре у циљу општих градских интереса.

– Не треба рушити старе куће по сваку цену. Оне су сведоци историје и духа једног народа. Власници се труде да куће не изгубе корак са временом. Није лако обезбедити средства за реновирање, али се некако сви труде и сналазе тако што већину послова обављају сами. Никада није било једноставно подићи или обновити кућу. Када сам пре две деценије пожелео да све реновирам, нашао сам дедина документа на хипотекарни кредит из тридесетих година прошлог века када је почео са градњом. Занимљиво је да је данас познати београдски крај по мирним улицама и кућама утонулим у зеленило, добио назив Професорска колонија управо по предавачима са Универзитета који су одлучили да се ту настане. Иако има упорних инвеститора, сигуран сам да нико из краја није заинтересован да се одрекне свог комфора и удобности да би живео у стану без терасе. Нека граде на Лединама и у другим насељима где има места, а овај део нека заобиђу. Комшије су, такође, солидарне. Чим један почне са сређивањем куће или дворишта, придружују се и остали. Овде се тачно зна ко су власници и који су им преци. Успешно су одолеле времену и многим дешавањима у Београду. Можда смо зато посебно везани за овај крај – прича власник куће, који не жели да му помињемо име.

Да би се у граду постигао склад неопходна је и „мислећа” архитектура и договор са инвеститорима који имају новац, али често и не баш много разумевања, посебно за власнике кућа на чије земљиште су се намерачили.

– Неимаре интересује само плац за градњу. На кућу се и не обазиру. Не знају да она вреди више од новца. Власници су, најчешће, емотивно везани за оно што су градили или су то чинили њихови преци. Не могу се избрисати ни успомене. Ту је и сопствена зелена оаза која има огромне предности, посебно у летњем периоду. С друге стране, кућу је много теже одржавати. Трошкове грејања да и не помињем. Треба добро размислити. Ако су виши градски интереси у питању најбоље је наћи заједничко решење. Тачно је да инвеститор може лакше и лепше да гради ако има већи простор. Град не изгледа лепо уколико зграде нису усклађене. Зато свако треба да размисли. Прихватио бих понуду инвеститора ако би била финансијски одговарајућа и купио кућу или већи стан на некој другој локацији – каже власник куће у Земуну, који, такође, жели да остане анониман.

И инвеститори наилазе на разне препреке. Често их оптужују да не граде добро, односно да не воде рачуна о томе какве зграде граде и да ли се оне и како уклапају у амбијенталну целину. Предузеће Греда присутно је на неким од најпривлачнијих делова града где није лако обезбедити земљиште, али су интереси власника увек на првом месту.

– Наравно да желимо да обезбедимо најбољу и најатрактивнију локацију за градњу, али не по сваку цену. Има много власника који, једноставно, не желе да се преселе у нове станове. Уколико нису спремни за договор, са њима разговарамо о томе како да им обезбедимо кућу да током градње не би дошло до оштећења. На томе ради цео тим стручњака и до сада нисмо имали проблема. Управо због тога што смо коректни према власницима кућа и увек им саопштавамо истину о томе шта може да се деси током градње, дајемо савете како да поступају у одређеним ситуацијама, али и санирамо евентуалну штету, често нам се обраћају и сами. Најбоље је да инвеститори и власници нађу заједнички језик. Договор је увек најбоље решење. И стан и кућа имају предности и мане. Ни власницима ни инвеститорима није увек лако да донесу праву одлуку. Наравно, треба водити рачуна и о интересима града – каже Јелена Степановић, задужена за продају у Греди.

Времешне куће, али најчешће и лепе примерке некадашње архитектуре са мирисима прошлости, не треба рушити по сваку цену. Можда би инвеститор који зида у непосредном комшилуку могао да размисли о томе да у договору са власником улепша и окречи фасаду да би се старе и нове грађевине што боље уклопиле у амбијенталну целину.