БИТКА ЗА БЕОГРАД

На данашњи дан пре 60 година почела је изградња Новог Београда. Све су наше историје површне, па је и ова. Мој колега из „Времена”, Александар Ћирић, пасионирани историчар „Балканског Менхетна”, рођендан дојучерашње „Балканске спаваонице” смешта знатно раније у историју. Неки Петар Кокотовић, земљорадник, на Тошином бунару, отворио је кафану и назвао је „Нови Београд”. Било је то 1924.

„Лева”, ослободилачка традиција, која је уобразила да свет почиње с њом па је за датум почетка изградње Новог Београда узела 1948, не би била на губитку ни да је именовање кафане прихватило као датум, јер наведени Кокотовић био је напредни сељак, први председник Народноослободилачког одбора у Новом насељу и Бежанији, како се то тада звало.

Озбиљна историја нас учи да је изградња насеља почела 1938. године кад је Општина града Београда склопила с данским фирмама „Хојгар и Шулц” и „Кампсакс” из Копенхагена уговор О. Бр. 2058/38 за изградњу Новог Београда. Радове је водио инжењер Бранивоје Нешић. И пре и за време окупације. Али, историја почиње с победницима, па се Нешићу судило као сараднику окупатора. Спасило га то је што је спасао неке илегалце, али је уз ослобађајућу пресуду изречена пресуда о конфискацији данског багера „сидхавен”, који је, потом, преименован у „колубара”.

Шта смо, дакле, имали? Прво, прилагођавање историје потребама победника. Друго, прогањање људи који су радили свој посао. Треће, преименовања као ритуални чин тријумфа. И четврто, не препознајете ли у претходним исказима, макар у траговима, грозничаву оводневну изборну битку за град Београд, која је по интензитету готово јача од жестине изборне битке за српски парламент.

Није тешко објаснити зашто је тако, ако се само завири у буџет главног града и укалкулишу се добици од владања највећим инфраструктурним системом у Србији, у коме је, приде, концентрисана медијска моћ и могућност управљања културним токовима Србије.

Ови, само условно речено, локални избори, нису оптерећени тешком хипотеком Косова, нити сновима Хавијера Солане, па ми се чини да некако боље одсликавају природу друштвених односа у Србији, самим тим што су теме које се покрећу ближе људима и њиховим свакодневном потребама, као што верујем да је то случај у Лесковцу или Суботици.

Док једни верују да је опоравак Београда почео њиховом влашћу, други тврде да ови што већ осам година управљају главним градом ништа нису урадили, осим да су се накрали. Први износе податак да су наследили 300 аутобуса, опаснијих по живот но што су били подобни за превоз, а данас у Београду има 1.400 возила градског превоза, други обилазе саобраћајнице чија изградња касни месецима. Ови што су на власти отвориће ових дана три дечја обданишта, а ови што би да дођу на власт тврде да је то тек маркетиншки трик и да ништа озбиљно није рађено на проблему смештаја деце. Једни почињу, колико данас, да граде мост преко Аде, а други тврде да је скандал да за седам, осам година није започета изградња мостова у Београду. И да се за овај поменути бацају паре кроз прозор, јер су за око 120 милиона евра могла да се изграде два моста. Опоненти на то кажу да тај мост и јесте двомост, ширине од 45 метара, са шест аутомобилских трака, две железничке траке, и тракама за пешаке и бициклисте.

Парламентарни избори одразиће фрустрације тешког бремена нерешеног питања државног суверенитета и одсуства убедљивог концепта око европских интеграција, а локални избори ће, ако будемо умели да читамо резултате, показати да ли грађани осећају промену у квалитету сопственог живота.

Могуће је да ћемо на тим различитим нивоима власти имати различиту власт, што није лоша кочница за ону врсту победника који мисли да је изборна победа довољна за мењање историје.

Главни уредник недељника „Време”