Неподношљива тежина истине

Kо је пратио изјаве идеолошки супротстављених политичара и извештаје медија о каталонском референдуму и масовном крвопролићу у Лас Вегасу могло му се учинити да истовремено живи у неколико паралелних стварности. Заправо, почетак претходне реченице би у неком најсавршенијем од свих светова био апсолутно незамислив. Какве уопште везе има идеологија са чињеницама, које су за разлику од коментара свете, како се то учи у свим бољим школама новинарства? Да ли је заиста постало тачно да „моје” и „твоје” чињенице саме по себи не представљају нелогичност, како се наивно веровало, већ пре „реалности на терену”? Моје „право на самоопредељење” против твог „суверенитета”; „преседан”, а не „посебан случај”; оружје за самоодбрану, а не за масовна убиства.

НАША ИСТИНА ЈЕ ПРАВА ИСТИНА: Ако је некоме било нејасно шта су „постистина” и „алтернативне чињенице”, феномени који су заправо одувек постојали, а које су у први план избацили брегзит и Доналд Трамп, могао је ове недеље да прође бесплатан интензивни курс пратећи извештаје из Шпаније и САД. Колико год да је бизарно изгледало одбијање сваког поређења Каталоније и Косова, ништа мању мучнину није изазивало инсистирање на само једној димензији догађаја у Барселони. Као да је постало богохулно у истој реченици рећи да је каталонски референдум нелегалан, али да је полицијска бруталност на дан гласања недопустива. Или да Каталонци имају свo право овог света да искажу своју вољу, али да је потпуно легитимна забринутост ЕУ за будућност европског пројекта, уколико овакав тренд настави да се шири. Пригодна етикеција „јер се то не ради” ваљда је спречила шпанског краља да осуди насиље снага реда и мира над сопственим поданицима, а Пуђдемону и саборцима да, док су им пуна уста приче о каталонском доприносу државној каси, не проговоре ни реч о дуговањима покрајине према држави.

Медијско и друштвено ткиво је дубоко подељено и људи се групишу око истомишљеника, читају и гледају оно шта желе да чују потпуно убеђени да је баш то једина права истина. И није то само шпански специјалитет. То је дух времена искључивости, који све мање трпи различитост. Како се у савременом свету учестало нижу појаве које називамо популизмом, тако се продубљује подела на његове присталице и противнике.

КОЈЕ ЈЕ БОЈЕ ЗЛОЧИН: Стрељање беспомоћних грађана на концерту рафалима испаљеним са 32. спрата хотела у Лас Вегасу опет је усмерило пажњу на феномен фаталне привлачности између Американаца и оружја. Ступци светске штампе су преплављени подацима о енормним количинама наоружања које у „цивилној” употреби циркулишe у САД. Да ли је то потреба, хир, или „осећај слободе”, како Би-Би-Сијевом репортеру рече нећака једног настрадалог у Лас Вегасу.

„И мој ујак би се жестоко противио ускраћивању права да носимо оружје. Ово је слободна земља”.

Колико истина има лица ваљда се види и на дилеми која се увек јави после сличних трагедија: зашто се упорно прећуткује чињеница да су за највећи број оваквих злочина на тлу САД одговорни – белци. Масовна убиства, често окарактерисана као ексцеси заблуделих појединаца, у ствари су специјалитет белих мушкараца, најпривилегованије друштвене групе у Америци. Али ма колико статистика била прецизна доминантни наратив у медијима и јавном говору избегава да овој пошасти налепи етничку етикету, док истовремено није нимало гадљив да то уради када говори о, рецимо, црначком насиљу, или латиноамеричком шверцу наркотика. Неко ће рећи да је једино слово закона свето и да је оно последња брана на којој постоји само једна једина истина, а не њене интерпретације подложне манипулацији. Тешко да ишта може бити погрешније! Ових смо се дана од разноразних експерата наслушали различитих тумачења узрока још једног масовног убиства, а код свих се укрштају два фактора – Други амандман устава и Национална асоцијација за оружје (НРА).

Ова својеврсна лобистичка група која је ипак смогла снаге да процеди нешто о повезаности масовног наоружања и масовних убистава, очигледно има добре маркетиншке саветнике па је као један од идеолошких темеља своје организације навела – управо Други амандман. Заправо један његов део.

Како су ових дана пренели поједини медији, у седишту НРА истакнут је само други део Другог амандмана америчког устава, док је први, као неподобан, занемарен. За оружаре је важно истаћи да „људима не сме бити оспорено право да поседују и носе оружје”, док сматрају сувишним први део у којем се наводи да је „за безбедност слободне државе потребна добро уређена милиција”.

Да ли је убица из Лас Вегаса припадао добро регулисаној јединици милиције? Може ли се исто тврдити и за његову „браћу по оружју” која су у масовним убиствима побили више Американаца него терористи?  Колико год логичка акробатика у овом случају деловала неизводљиво, чини се да истина опет мора устукнути под налетом постистине, а чињенице губе битку са „алтернативним чињеницама”. А од одбијања дијалога до агресије и насиља – један је корак.