Црвени тајкун премошћује Аду

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 10. априла – Иван Зидар (70), председник управе љубљанског грађевинског предузећа СЦТ, упркос одушевљењу што ће његово предузеће градити мост преко Аде у Београду, признао је за љубљанско „Дело” да је предстојећи подухват „пун захтева”, а пошто је „рок кратак, грешака не сме да буде!”.

Зидар води СЦТ преко три деценије, па га десница често прозива као „црвеног директора”, иако се и у осамостаљеној Словенији брзо снашао удварајући се Католичкој цркви за коју је с весељем почео да гради цркве. Не крије да је увек знао да се окружи утицајним пријатељима, међу којима су у бившем режиму предњачили комунистички прваци, а у новој држави црквени великодостојници.

Сумње у квалитет изведених радова и изграђених објеката су, ако је судити према извештавању словеначких медија, друго име за пословање СЦТ-а последњих година. ТВ станица Канал А известила је пре неколико дана, у информативној емисији „Свет” да ће СЦТ ипак санирати „срамне тунеле” код Тројана на аутопуту Љубљана–Марибор, за које су експерти са бечког техничког факултета лане утврдили да не одговарају стандардима, јер је бетон на коловозу прегладак и да је због проклизавања смртна опасност за возаче.

Анализа отпорности материјала на клизање показала је да је 57,1 одсто коловоза неотпорно на клизање, 34,7 одсто површине слабо отпорно, а свега 8,1 одсто – средње.

После афере која још увек потреса словеначку јавност, влада премијера Јанеза Јанше је обећала санацију која ће бити окончана најкасније до 1. маја, а надлежно министарство је вожњу „у тобоганима смрти” ограничило на 60 километара на сат, иако се ради о делу аутопута на којима је у Словенији дозвољено возити дупло брже. После нервозе у јавности, јер су првомајски празници близу а СЦТ одбија да поправи тј. да изврши затражену „храпавизацију” лошег бетона, иако су тунели још у гарантном року, сада је обелодањено да је синоћ коначно постигнут договор и да ће 800.000 евра тешку санацију опасних коловоза у Тројанским тунелима извршити извођач радова СЦТ.

То није све; СЦТ је главно име и у афери у вези са изграђеним Онколошким институтом на који се у Љубљани дуго чекало, јер су пацијенти деценијама таворили у распадајућим објектима „из доба Марије Терезије”. Утолико је било веће огорчење у јавности када су хирурзи, сити прикривања и немогућих услова за бригу о најтежим болесницима, изашли пред камере и набројали шта све није добро урађено на објектима. После много препуцавања, емисија у медијима, чланака, демантија на демантије одговорних да нису криви за настало стање, СЦТ (као извођач радова) доставља 26. фебруара ове године министарству здравља „цео камион документације” о градњи Онколошког института. Упркос договору о одобреној санацији, лекари на челу са др Ериком Брецљем поново обавештавају јавност о „проблемима којима се не види крај”. Само санација водоводне мреже из које је на једвите јаде искорењена легионела, а због чега су на смрт болесни људи уместо у новим собама морали да леже у старим просторијама бивше коњушнице, коштала је невероватних 161.000 евра.

У међувремену је објављено и да СЦТ, као извођач грађевинских и занатлијских радова, потражује од инвеститора (дакле, јавног буџета) око 600.000 евра за „додатан рад” (на водоводној мрежи), за који то предузеће захтева да буде покривен склапањем донаторског или уговора о поклону. Ту су се укрстила копља грађевинаца из СЦТ, који су тврдили да је све „технички” у реду и у складу с прописима а да су „скривене грешке” увек могуће, и струке (лекара), који су на конкретним примерима доказали да оно што „на папиру” и пројектно изгледа солидно, у пракси није и зато не функционише. СЦТ је кривицу и трошкове за настало стање покушао да свали и на „лоше одржавање и управљање објектом”, па је лоптица одговорности неко време лутала између надлежног министарства (здравља) и извођача радова (СЦТ), а слично се догодило приликом „драстичног поскупљења пробијања друге цеви тунела Шентвид на обилазници око Љубљане”, изградњи Ургентног центра, Педијатријске клинике у Љубљани, за коју је недавна експертиза открила да је „дивља градња”, јер недостаје документација (обашка што је цена са почетних 50 у кратком року скочила на 91 милион евра, а извођач радова СЦТ већ спрема додатне анексе уговора)…

Кашњења, пробијања финансијске конструкције, пропусти у градњи… све то само је појачало гнев јавности према фирми „Словенија цесте техника” (СЦТ) која се на свом сајту рекламира као „синоним словеначког грађевинарства”, а која „гради будућност”, па није чудо да су читаоци „Дела”, на вест о СЦТ-овом великом успеху на Балкану, цинично упитали: „Знају ли Београђани колико анкеса ће морати да потпишу, колико додатних трошкова ће имати, да ће асфалт морати да поправљају кроз две године и да ће Срби, ако им СЦТ буде наплаћивао онако како то раде у Словенији – на крају дати за мост скоро пола милијарде евра?”

Грађевинац, попут већине директора из плејаде „црвених”, није, наравно, избегао ни сочне митове који о њему круже по чаршији, а према једном је примадони естраде Хелени Благне (словеначка Тереза Кесовија) платио естетску операцију носа и купио нову „тојоту селику”.