Две деценије без пута и правде

Владичин Хан – Случај Боривоја Павловића (58) из Владичиног Хана, који већ 18 година са породицом живи ограђен жицом, никако да добије судски епилог. Његова кћерка Љиљана каже нам да се плаши за здравље свога оца, који је и пензионисан као инвалид рада, односно тежак срчани болесник, а ускоро му предстоји и операција срчаних залистака. Забринута је и за здравље осталих чланова породице, јер свакодневно доживљавају стресове.

Против Павловића је 19 комшија 2006. упутило петицију тадашњем грађанском браниоцу Драгану Милосављевићу, у којој су навели да их Павловић „годинама узнемирава и да се недолично и нецивилизовано понаша“, па чак предлажу и да га општина „у крајњем случају дислоцира“.

Због увреде и клевете, Павловић је тужио потписнике петиције јер, каже, никада никога није вређао нити узнемиравао, већ је легалним путем штитио своју имовину. Суђење је започето 2006. године, а судија Горан Спасић донео је ослобађајућу пресуду за Станишу Китановића, једног од потписника петиције, што је потврдио и Окружни суд у Врању. На остале пресуде се још чека.

Павловић за наш лист истиче да је таква пресуда донета и поред тога што је суду доставио доказе да му је Китановић на једном ранијем суђењу претио, али судија то није узео у обзир. А што се тиче петиције, судија је рекао да у њој „није видео елементе увреде”.

– Обратио сам се и Врховном суду, а ако треба, ићи ћу и до суда за људска права у Стразбуру – каже Павловић, додајући да је добијао и телефонске претње „да се иселе док су им главе на раменима”.

Осим анонимних претњи, Павловић каже да његова породица трпи и свакодневна отворена узнемиравања. Тако, на пример, његов комшија Сретен Јовановић (такође потписник петиције) свакодневно пролива воду и баца смеће на пешачку стазу коју Павловићи користе. Уз то, стално им прети да ће „звати полицију”, у шта су се могли уверити и новинари који су покушали да сликају прилаз кући Павловића. Иначе, Јовановић је уз дозволу општине саградио кућу насред улице, и тако од ње направио слепи сокак. Од тада је прошло готово две деценије, и сво то време Павловић води борбу са општинском бирократијом, која му, упркос налогу инспекције, није обезбедила прилаз до куће. Такође, није учињено ништа да се са његовог плаца измести канализација коју је туда спровео комшија Жика Стојковић (такође потписник петиције) у време док је то било општинско земљиште.

Практично, општинске власти до сада нису учиниле ништа да поштеде Павловиће сукоба са комшијама и омогуће овој породици нормалан живот. У време док су Павловићи подизали кућу, сав грађевински материјал је морао да буде преношен на рукама, јер није било пута којим би камиони пришли. Изградња тог пута, односно окретнице, била је обавеза локалне самоуправе, будући да му је она и продала плац. То је потврђено и судском одлуком, па је општина Павловићу и исплатила надокнаду штете, јер се то, изгледа, неком учинило исплативије него да се направи прилаз кући и испуне обавезе предвиђене законом.