Крофна без рупе: модерни урбани пејзаж

Када је 1948. године почела изградња Новог Београда, пред очима Београђана природни пејзаж Бежанијског поља нагло се претварао у културни пејзаж модерног времена. Нови Београд и јесте иницијално био замишљен као градски пејзаж, који се, како је писао Никола Добровић, „одвија пред очима проматрача као филмска трака” са динамичношћу која „одговара живчаном систему савременог човека”.

И данас, после шездесет година, Нови Београд се са места историјског града перцепира не као град, већ као модерни урбани пејзаж. Да ли, стога, о Новом Београду може да се говори као о пејзажу, и да ли његова специфичност и јесте управо у томе што природа његове урбанизације рефлектује идеје о урбаном пејзажу? У документу Европска конвенција о пејзажу, појам „пејзаж” означава простор, зону или територију, чији карактер је резултат акције и интеракције природних и људских фактора, наиме простор чије визуелне црте и карактер људи виде као резултат природних и/или културних сила и процеса.

Пејзаж подразумева целину која се мења кроз време и у којој су природне и културне компоненте нераздвојиве. Наука о простору, како је поставља Анри Лефевр, такође, пејзаж не види као хомогени апстрактни простор, већ као део „друштвене производње простора”, која се одвија кроз процесе „комплетне урбанизације” и стварања „урбаног друштва”.

Лефеврова теза је данас нарочито релевантна за разумевање глобалног урбаног простора и глобалног урбаног друштва, а у контексту Европске конвенције о пејзажу, глобални урбани простор би се могао разумети и као глобални пејзаж. У том смислу, текућа промена урбаног карактера или, боље речено, савремена реурбанизација Новог Београда у условима постсоцијалистичке транзиције може се видети као део производње пeјзажа глобалног урбаног друштва.

Пејзаж Новог Београда је и онај урбани простор који чине места која никако нису у центру већ у орбити, али која јесу управо у средишту ствари – онај један неочекивани град, који Едвард Соџа назива – „exopolis … град-без-градскости”. У егзополису се, кроз комплексне ефекте процеса централизације и периферијализације, централност метрополе реконфигурише управо на урбаној периферији. Центар су, другим речима, и сва она места која се тешко пишу ћирилицом, као што су супер/хипер/мегамаркет, сине(ма)/мултиплекс, боулинг, експо-центар, сити, шопинг мо(а)л и кеш-енд-кери. А, сам центар често је испражњен, како каже Соџа, празан је као рупа у средини крофне.

Управо је Нови Београд, са својим планираним и никада изграђеним центром, деценијама био перципиран као празнина, наиме градски простор празан као рупа у крофни. Чинило се да је у њему дувала стална промаја, да је његова празнина отуђујућа и да се изградњом десетина хиљада станова није изградио град већ велика спаваоница. Упркос томе што је Нови Београд увелико постајао, да поново употребим Соџину поставку, живљени простор – locus индивидуалног и колективног искуства и деловања – екстремне критике модерног социјалистичког града, почев од средине осамдесетих година прошлог века, незавршени модерни град виде као друштвену и физичку празнину или као празно поље дисјункције. Гледан као празнина, новобеоградски урбани простор постао је невидљив.

Први симптом овог не-виђења, у реалном животу се показао као недостатак вештине кретања и сналажења у новом граду. У дугом периоду, новобеоградски профили и дужине улица који су погодовали више вожњи него ходу, величина стамбених зграда и отвореност блокова простора и сунца који су чекали да порасте зеленило, Београђанима су задавали тешке муке у сналажењу, памћењу имена улица и налажењу бројева зграда или улаза.

Логика кретања која је важила у историјском центру била је потпуно другачија у новом граду. Нови Београд је захтевао инвенцију логике кретања и сналажења, баш као што и сваки пејзаж захтева посебну логику кретања и сналажења.

Како је, онда, могуће да је, и даље се у Новом Београду не сналазећи, у периоду од месец дана, новембра 2007, нови град у делу који се зове „сити”, посетило око 1,2 милиона грађана? Шта је то што је одједном постало видљиво?

Изгледа да је уместо промене логике кретања, промењен сам пејзаж. Нимало неочекивано, централност Новог Београда реконфигурисана је на његовој периферији, у слободном пејзажу тржишта, или тачније, у пејзажу слободног тржишта. И даље без сналажења према тачној адреси, имену улице, или броју зграде, у налажењу кеш-енд-кери нема несналажења.

Могло би се учинити да је објашњење једноставно и у складу са доминантним неолибералним ставом, наиме, с обзиром на то да је тржиште у људској природи, сналажење у пејзажу слободног тржишта је природно, нису потребне адресе, улице и бројеви.

Али, пејзаж слободног тржишта и није тако слободан, у њему има врло мало избора и слободе кретања и свака путања је унапред одређена. Пејзаж слободног тржишта, заправо, неће да буде град, већ замена за њега, супституција.

Истовремено, новобеоградски пејзаж и даље захтева изум логике кретања и сналажења кроз сложене односе тржишта и урбаног. Нема супституције града, Нови Београд је ту, модерни урбани пејзаж који се одвија пред нашим очима, овде и сад.