Академска кула од слонове кости

Објављујемо есеј „The academic West and the Balkan test”, Алексе Ђиласа, доктора социологије, есеј је објављен у енглеском часопису „Journal of Southern Europe and the Balkans”,децембра 2007. у преводу аутора.

-----------------------------------------------------------------

У пролеће 2006, Босански хелсиншки одбор за људска права у Сарајеву, којим управљају претежно муслимани, изашао је са бројком од пет до шест стотина српских цивила убијених од муслиманских снага у Сарајеву током рата. У исто време, „Слободна Босна”, умерени муслимански недељник такође из Сарајева, тврди да је било чак осам стотина и педесет српских жртава. Не само што Сабрина Рамет не спомиње никакве бројке српских жртава, већ нема ничега у њеној књизи што би макар наговестило да је било таквих убијања. Сада није остало баш много Срба, Хрвата или Јевреја у Сарајеву, али за Раметову аура овог града као мултиетнички толерантног је нетакнута и неумањена. Сарајевски дневник „Ослобођење” добио је више међународних награда од било којих других новина у историји због своје наводне истинољубивости и опирања национализму; али данас ни уредници не поричу да су на почетку рата донели одлуку да подржавају председника Босне и муслиманског вођу Изетбеговића и отишли у његову канцеларију да понуде своје услуге. Али Раметова поново ћути.

Професор Сабрина П. Рамет види себе не само као политиколога и историчара већ и као филозофа са неоспорним моралним становиштем. Она се позива на универзални разум и природно право, цитира Платона, подржава неокантовску филозофију и следбеник је Јиргена Хабермаса. Моје знање филозофије додуше јесте зарђало али није ли мало тешко помирити Канта с марксизмом? Или је можда Хабермас достојан дивљења зато што припада „идеалистима-интервенционистима”? Раметова верује да је чак Жан Боден на њеној страни када она напада Србију као нелегитимну државу будући да је француски правник из шеснаестог века сматрао да „нема тога што би се могло назвати суверенитетом осим где власт поступа у складу с природним правом и божанским законом.”

Насумице рађени да и не помињем бизарни еклектицизам Раметове у филозофским стварима, толико је велики да чини њену позицију не само нејасном већ и пуном противречности. Нити Раметова јасно показује на који начин су њене историјске и политичке анализе потпомогнуте филозофском егзегезом. Необично лебди егзегеза изнад историјске и политичке стварности, док је њена једина препознатљива сврха да додели ауру ауторитета бучним и неправедним судовима Раметове. У исто време, њен стил писања могао би да буде дефинисан као постмодерни рококо. Не, не због тога што је нежан и лепушкаст већ због своје бескрајне извештачености, недоличне лакоће и недостатка озбиљности.

У једном тренутку, Раметова изненада и крајње неочекивано облачи одећу госпођице Фини Манири и грди Сумантру Бозеа (Sumantra Bose), професора међународне и упоредне политике на Лондонској школи за економију и политичке науке, што у својој књизи „Босна после Дејтона: Националистичка подела и међународна интервенција” („Bosnia after Dayton: Nationalist Partition and International Intervention”), објављеној 2002, „није упознат са уобичајеним правилима етикеције у академској дебати” и да је написао неке њене делове „у стању необузданог гнева”. Она онда наводи изразе које он користи када критикује рад других научних радника: „смешан”, „академска кула од слонове кости”, „догматизам”, „немаран”, „пристрасан”, „површан”.

Сумантра Бозе је написао неколико књига о суверености и самоопредељењу. Он је компаративиста који слободно крстари од Индије до Ирске и од Пакистана до Босне и доказује да иако би можда јединственој Босни требало дати предност, упорно настојање интеграциониста да се она што пре поново састави је догматично. То настојање једноставно не узима у обзир да надмоћна већина босанских Срба и Хрвата у Босни одбија такво тренутно јединство. Таква „морална исправност” у ствари наноси штете изгледима за помирење три босанске саставне групе.

Наставиће се