Иби на Блиском истоку

Меланија Трамп је оставила супруга. Председник САД и најпознатији произвођач „лажних вести” заменио ју је лажном Меланијом, двојницом, да га прати у јавности. То је последња бесмислица теоретичара завере али, уместо да је оповргава, Доналду Трампу би било упутније да нешто слично њој обистини на Блиском истоку. Јер, као и Меланија у параноичном заплету, његовој контроли се отима и тај регион. Али, читаве народе ни Краљу Ибију није пошло за руком да замени, па ни Блиском истоку није могуће наћи дублера да послушно иде за шефом Беле куће где год овај одлучи да га поведе.

Још се под Обамом Америка окренула од Блиског истока и посветила се томе да, Кини испред носа, политичко-економски овлада азијским Пацификом. С овако смушеним потезима Вашингтона, пре ће Пекинг претећи ривала на Пацифику и још продрети дубоко на „његов” Блиски исток, ка којем пружа све дуже и чвршће кораке у дипломатији и привреди и наводно је на ивици тога да преузме удео у саудијској нафти. Иран, ма колико Трамп настојао да му сломи кичму, контролише земље у којима су амерички војници. Русија опет стиче пријатеље у региону, и то међу онима који су се највише у САД уздали.

Нешто може Американце утешити. Москва засад јесте избегла војно заглибљивање на Блиском истоку, слање све више и више војника на фронт где никада нема довољно људи за било чију коначну победу. Али, због амбиције да, уместо САД, постане сила која ће посредовати међу локалним играчима, Русија се заглибљава у обећања. Ухваћена је у унакрсну ватру противречних очекивања која од ње имају њени нови пријатељи, срећни када се виде само зато што је то неопходно да би једни другима очи копали.

СТРАХ ОД ИРАНА: Пала је Рака, престоница Исламске државе, али се тог дана дешавало нешто што ће можда и више утицати на будућност Сирије: посета руског министра одбране Сергеја Шојгуа Тел Авиву. Оданде не престају да понављају Москви како неће дозволити њеном савезнику Ирану да своје војне снаге у Сирији спусти на границу са Израелом. Само ове недеље Израелци су трипут разменили ватру са јединицама сиријског председника Башара ел Асада, који је Техерану и ближи него Кремљу. Асадови људи су отворили ватру и на израелски авион над Либаном, одакле је Хезболах претио да ће уништити „ционистичку лажну државу” и пре него што је, уз иранску подршку, ушао и у Сирију. То је опасност по Израел са севера, док је на југу појас Газе, односно Ирану такође близак Хамас, који ни договор са ривалским палестинским покретом Фатах о повратку у заједничку владу није натерао на разоружање нити признање израелске државе.

Годинама Русија окреће главу на другу страну док израелски авиони гађају конвоје Хезболаха у Сирији. Понудили су Руси и да прошире зону у Сирији уз границу са Израелом у коју проиранским милицијама не би био дозвољен приступ, али још не онолико колико то Тел Авив тражи. Балансирање Кремља између Иранаца и Израелаца постаје све напорније.

У Техерану не могу бити задовољни ни тиме што улагањима у нафтна постројења ирачких Курда Русија ојачава њихову владу и њен захтев за сецесију, који је од свих држава, управо зато што би то ослабило Иран, подржао једино Израел. У Вашингтону мора да су подељених осећања гледали како њима најомрзнутија држава региона, Иран, преко ирачке армије и шиитских милиција, остварује америчку жељу да очува јединство Ирака, али тако што је понижавајуће растерала курдске борце, савезнике САД. Амерички војници су то пратили немо, док су америчко оружје користили и Курди и њихови супарници.

ИГРА НА ДВЕ ТАБЛЕ: Никад није било очевидније колико се преко Курда преламају односи глобалних и блискоисточних сила и будућност тог дела света након пораза Исламске државе. Јер, Русија је намигивала сиријским Курдима, настојећи да их одвуче од САД и приближи својим циљевима, али је опет допустила Турској да их угрози. Лане су турске трупе са њима пријатељским групама сиријске опозиције пуштене да заузму простор којим су Курди желели да повежу своје кантоне на северу Сирије. Сад је турско-опозиционим снагама одобрен и упад у Идлиб. Да би мирно ушли у ту сиријску провинцију, био је потребан и пристанак Нусра фронта, који донедавно није ни крио везе са Ал Каидом. Из Идлиба Турци могу да опколе северозападни кантон сиријских Курда и покваре им радост због заузимања Раке.

Ту је Асад у процепу попут оног америчког у Ираку: слабљење Курда му иде у прилог, али не ако ће то ојачати положај Турске и сиријске опозиције. Асадова влада је протестовала због уласка непријатељских трупа, док су Иранци, никад блиски Турској, нападно ћутали иако се Анкара за ту акција позвала на преговоре које води и са Москвом и са Техераном.

Руси су због ширења Иранаца у региону и под притиском Саудијаца, који иначе нису луди ни за Турцима, о Асаду да се не говори. Почетак потенцијално уносног зближавања даје Москви разлоге да покуша да удовољи Ријаду. Ако све ове контрадикторне захтеве буде помирила, неће заслужити само Нобелову награду за мир него и за физику – јер би то било радикално редефинисање основних закона стварности какву досад познајемо.