Доследно и провокативно

Радња Херове драме „Ејмин поглед” (1997) дешава се у предграђу Енглеске, протежући се на шеснаест година током којих се приказује развој породичних односа и низ конфликата који произилазе из индивидуалних фрустрација (превод текста Александра Јовићевић). У погледу теме и стила, комад подсећа на горке породичне драме Ибзена или Чехова, али ипак не поседује дубину, суптилност и рафинираност анализе ових драматичара.

Редитељка Љиљана Тодоровић текст поставља конвенционално реалистички. Са оваквим избором се, са једне стране, прецизно, детаљно и заокружено сценски представља низ сукоба, суочавања са бројним губицима, кидања породичних и пријатељских веза итд. Са друге стране, та врста стерилног реализма не даје могућност стварања наметљивијег поетског нивоа представе, који би обогатио емотивни слој игре, прилично неопходан када је реч о овој врсти позоришта које се, дакле, искрено и непретенциозно, бави свакодневним људским драмама.

Сви глумци заиста, без изузетка, предано и убедљиво обликују ликове. Јасмина Аврамовић харизматично игра Ејмину доминантну и перфидну мајку Есми, циничну глумицу која се драстично уплиће у Ејмин живот, очигледно зато што је негде изгубила сопствени смисао живљења. Њен перманентни, немирни, отровни цинизам извор је горког хумора у представи. Ненад Јездић наступа у улози Ејминог превртљивог и арогантног супруга Доминика, успешног телевизијског продуцента, али суштински несигурног, због чега он брутално руши свој брак, бирајући површну авантуру са неком Швеђанком, као вид бега од Ејмине интензивне и захтевне љубави. Борис Комненић врло допадљиво игра Ејминог крутог и тетуравог пријатеља Френка који, сасвим чеховљевски, своје незадовољство утапа у алкохолу.

Ејми Милице Михајловић је сигурно најпозитивнији лик у представи. Она је ведра, страствена и бескомпромисно посвећена породици, због чега не може да опстане у мрачном лавиринту манипулативних игара. Рената Улмански емотивно узбудљиво наступа у улози сенилне и тужно сувишне Евелин, а Никола Ракочевић игра младог глумца Тобија, бирајући упадљиву гестикулацију као средство да истакне његову амбицију и жељу да импресионира околину. Сви ликови су, такође чеховљевски, суморно отргнути од живота, даве се у мочвари бројних разочарања, узалудно чекајући да живот некако почне.

У тексту/представи се покрећу питања о односу елитистичке и поп културе, културном снобизму, као и о позицији и функцији позоришта у времену општег убрзања друштвених токова и доминације заводљивих масовних медија. Ове теме јесу релевантне, али је њихов третман илустративан. То је општи проблем текста/представе – низ тих друштвено важних питања приказан је површно и стереотипно, без покушаја да се уђе у срж проблематике.

Сценографија у представи је конвенционално илустративна (Јурај Фабри), као и костими (Снежана Пешић-Рајић). Минималистичка музика између сцена функционално гради снажан емотиван утисак (композитор Зоран Ерић). Штета је што она није више употребљена, односно што њени очигледни поетски потенцијали нису више искоришћени.

Иако се представи „Ејмин поглед” може замерити извесна монотонија због развучености радње, као и поменуто одсуство поезије и веће инвентивности у интерпретацији, она је доследно изведена и ипак јесте провокативна јер се бави увек актуелним трагањима за изгубљеним смислом. Видели смо да пропуштање шанси и одустајање од љубави гасе живот, замењујући га његовом бледом и закржљалом имитацијом.