Dosledno i provokativno

Radnja Herove drame „Ejmin pogled” (1997) dešava se u predgrađu Engleske, protežući se na šesnaest godina tokom kojih se prikazuje razvoj porodičnih odnosa i niz konflikata koji proizilaze iz individualnih frustracija (prevod teksta Aleksandra Jovićević). U pogledu teme i stila, komad podseća na gorke porodične drame Ibzena ili Čehova, ali ipak ne poseduje dubinu, suptilnost i rafiniranost analize ovih dramatičara.

Rediteljka Ljiljana Todorović tekst postavlja konvencionalno realistički. Sa ovakvim izborom se, sa jedne strane, precizno, detaljno i zaokruženo scenski predstavlja niz sukoba, suočavanja sa brojnim gubicima, kidanja porodičnih i prijateljskih veza itd. Sa druge strane, ta vrsta sterilnog realizma ne daje mogućnost stvaranja nametljivijeg poetskog nivoa predstave, koji bi obogatio emotivni sloj igre, prilično neophodan kada je reč o ovoj vrsti pozorišta koje se, dakle, iskreno i nepretenciozno, bavi svakodnevnim ljudskim dramama.

Svi glumci zaista, bez izuzetka, predano i ubedljivo oblikuju likove. Jasmina Avramović harizmatično igra Ejminu dominantnu i perfidnu majku Esmi, ciničnu glumicu koja se drastično upliće u Ejmin život, očigledno zato što je negde izgubila sopstveni smisao življenja. Njen permanentni, nemirni, otrovni cinizam izvor je gorkog humora u predstavi. Nenad Jezdić nastupa u ulozi Ejminog prevrtljivog i arogantnog supruga Dominika, uspešnog televizijskog producenta, ali suštinski nesigurnog, zbog čega on brutalno ruši svoj brak, birajući površnu avanturu sa nekom Šveđankom, kao vid bega od Ejmine intenzivne i zahtevne ljubavi. Boris Komnenić vrlo dopadljivo igra Ejminog krutog i teturavog prijatelja Frenka koji, sasvim čehovljevski, svoje nezadovoljstvo utapa u alkoholu.

Ejmi Milice Mihajlović je sigurno najpozitivniji lik u predstavi. Ona je vedra, strastvena i beskompromisno posvećena porodici, zbog čega ne može da opstane u mračnom lavirintu manipulativnih igara. Renata Ulmanski emotivno uzbudljivo nastupa u ulozi senilne i tužno suvišne Evelin, a Nikola Rakočević igra mladog glumca Tobija, birajući upadljivu gestikulaciju kao sredstvo da istakne njegovu ambiciju i želju da impresionira okolinu. Svi likovi su, takođe čehovljevski, sumorno otrgnuti od života, dave se u močvari brojnih razočaranja, uzaludno čekajući da život nekako počne.

U tekstu/predstavi se pokreću pitanja o odnosu elitističke i pop kulture, kulturnom snobizmu, kao i o poziciji i funkciji pozorišta u vremenu opšteg ubrzanja društvenih tokova i dominacije zavodljivih masovnih medija. Ove teme jesu relevantne, ali je njihov tretman ilustrativan. To je opšti problem teksta/predstave – niz tih društveno važnih pitanja prikazan je površno i stereotipno, bez pokušaja da se uđe u srž problematike.

Scenografija u predstavi je konvencionalno ilustrativna (Juraj Fabri), kao i kostimi (Snežana Pešić-Rajić). Minimalistička muzika između scena funkcionalno gradi snažan emotivan utisak (kompozitor Zoran Erić). Šteta je što ona nije više upotrebljena, odnosno što njeni očigledni poetski potencijali nisu više iskorišćeni.

Iako se predstavi „Ejmin pogled” može zameriti izvesna monotonija zbog razvučenosti radnje, kao i pomenuto odsustvo poezije i veće inventivnosti u interpretaciji, ona je dosledno izvedena i ipak jeste provokativna jer se bavi uvek aktuelnim traganjima za izgubljenim smislom. Videli smo da propuštanje šansi i odustajanje od ljubavi gase život, zamenjujući ga njegovom bledom i zakržljalom imitacijom.