Коначна победа Зорана Ђинђића

У подељеном друштву као што је наше, у коме нема већинске сагласности ни око једног важног питања, нисам ни очекивао да ће сви подржати одлуку о избору решења за споменик Зорану Ђинђићу. Био сам сигуран да ће модерно решење за Ђинђићев споменик, аутора Мрђана Бајића, другачије од свих споменика у Београду, изазвати различите реакције и расправу. Верујем да би се таква расправа водила и у много либералнијим срединама од Београда.

Нажалост, како то обично бива код нас, није се водила стручна расправа. Питање подизања споменика је политизовано, а расправа се претворила у то да се примитивно вређају аутор и они који споменик подижу. Све увреде могу да се сведу на две опште, да садашња власт нема право да подигне Ђинђићу споменик и да уметници чије је решење изабрано немају право да то раде са садашњом влашћу. Ко има право да подигне споменик Зорану Ђинђићу? Коме припада његово дело? Они који су убили премијера Ђинђића пуцали су у државу. Зато Ђинђић и његово дело припадају грађанима Србије.

Слична расправа водила се и приликом подизања споменика Бориславу Пекићу. И тада су из онога што је остало од странке коју је основао Пекић, а водио је Ђинђић, покушали да оспоре држави право да му подигне споменик. Као да су Пекић и Ђинђић њихова својина.

Мислио сам да су после Пекића нешто научили. Споменик Зорану Ђинђићу подиже држава. Тако је одувек требало да буде. Они коју су наследили Демократску странку после Ђинђићеве смрти, Тадић, Ђилас, Шапић, Шутановац и Јеремић у време када су водили државу могли су да му подигну споменик. Уместо Ђинђићу подизали су неке друге споменике. То ме не чуди. Презирали су мртвог Ђинђића бар онолико колико је он презирао њих за живота.

Јеремића је најурио из свог кабинета као шпијуна, против Ђиласа је подносио кривичну пријаву јер се лажно позивао на њега, а спремао се да Тадића пошаље у Пекинг јер му је радио о глави. Док су били моћни Ђинђић им није био потребан. Зауставили су његове реформе, вређали га тврдећи да га народ није подржавао, а њих воли, причали по кулоарима како не знају шта је све он радио. Сетили су га се поново када су изгубили власт. Касно.

Напади на уметнике који су победили на конкурсу само показују фрустрацију дела опозиције и друштва. Пошто нису у стању да победе Вучића на изборима покушавају да поделе друштво, да себе прикажу као жртве, а власт која је легално изабрана на изборима као нелегалну. У њиховом накарадном схватању света свако ко на било који начин сарађује са властима је издајник.

Данас су то уметници који су победили на међународном конкурсу, јуче су то били новинари чије им се извештавање не свиђа, а сутра ће то бити запослени у државној управи или пензионери јер и они примају плате и пензије од ове власти. Та талибанизација друштва коју покушавају да спроведу политичари фрустрирани својим поразима и лажна елита навикла на државне пројекте којих више нема, претње лустрацијом или вешањем на Теразијама, увод је у сукобе у друштву. Срећом, имају веома малу подршку грађана.

Ипак, то не значи да им намере нису опасне и да не могу да изазову зло. Вучић и Ђинђић нису били политички истомишљеници. Зато одлука председника Вучића да предложи подизање споменика Ђинђићу представља цивилизацијски искорак у нашем друштву и важан допринос успостављању културе дијалога у политици. Вучић је тим чином показао поштовање према Ђинђићу и према држави. Подизањем споменика, Ђинђић и његово дело постају бесмртни и добијају трајно место у историји.

Сви они којима је искрено стало до Ђинђића томе се радују. Не радују се они којима је мртав Зоран потребан да оживе своје данас пропале политичке каријере које су почеле успешно да се развијају после његове смрти. Не радују се они који политику доживљавају као рат у коме су сва средства дозвољена, у коме оне који другачије мисле треба увредити, понизити, уништити и убити.

Био сам међу десетак људи који су остали верни Ђинђићу када је имао само 7-8 одсто подршке и када је преживео први атентат. Тада је то било опасно. Данас је већина тих људи са Вучићем, и опет треба храбрости. Зато ми се гади када видим да су против његовог споменика новинари коју су га нападали, активисти невладиних организација који су у иностранству причали да је диктатор и криминалац, политичари који су га мрзели…

Подизање споменика је коначна победа Зорана Ђинђића у српском друштву. Друштву које га није најбоље разумело и које је његову величину и снагу схватило тек после његове смрти. Коначна победа над онима који су га убили и доказ да није изгубио живот узалуд јер српско друштво постаје модерно европско друштво у коме се вредности поштују без обзира на политичке разлике. Доказ за то је и чињеница да уметници чији је рад изабран нису политички истомишљеници садашње власти.

То никога није интересовало јер је њихов рад једноставно био најбољи, а угледни чланови жирија су самостално донели одлуку. Тако би урадио и Ђинђић. Они који то не разумеју нека поново прочитају један од његових чувених цитата: „Дакле, да се погледамо у очи и кажемо: ако хоћемо циљ, морамо да хоћемо и средства која воде до тог циља. Одрастимо једном као народ и као људи прихватимо цену за циљеве које смо прихватили. Та цена није страшна.”