Живот и смрт Зорана Ђинђића

У Србији постоји једноставна процедура за оцењивање политичара. Док су живи, крајње су сумњиви. Када умру, канонизују их у свеце, без заседања Светог архијерејског синода. То је национална верзија политичког прања биографија. Више сопствених, него оних којих више нема.

Зоран Ђинђић је можда знао да је Србија „велика тајна”, али је веровао да се та тајна може дешифровати прагматичношћу, радом и брзином. Али, Србија је земља у којој тајне опстaју чак и кад се открију, јер попримају други облик.

У томе је можда био највећи неспоразум између Зорана Ђинђића и Срба. Док је био жив, имао је око седам одсто подршке. А онда се 12. марта, пре тачно 23 године, чуо снајперски пуцањ испред зграде Владе Србије. Метак је разнео срце Зорана Ђинђића. Тада се догодио један од најнеобичнијих парадокса српске политике: човек који је имао тако мали рејтинг, добио је огромну подршку. Али тек када је постао мртав. Људи су масовно плакали на улицама, палили свеће, стајали у редовима који су изгледали као скупови култа за лечење гриже савести.

У том смислу, Ђинђић је после смрти постао оно што за живота никад није био. Постао је пројекција: свако у њему види оно што жели.

Тако је и данас са Зораном Ђинђићем. Слушамо говоре, гледамо комеморације и много нарицања. Као да је Србија 2003. године изгубила политичког Гандија. Некадашњи лидер Демократске странке и премијер сада би први устао против таквог лицемерног идолопоклонства. Знао је да није био светац, већ вешти политички предатор у најбољем и најопаснијем смислу те речи. Брз, интелигентан, без икакве сентименталности када је реч о политици.

У традиционалном српском обичајном праву, сваки лидер је извршио најмање једно оцеубиство. Ђинђић није радо срушио Драгољуба Мићуновића, оснивача ДС-а, који је био је његов ментор и учитељ. Мићун је био моралиста, човек који је веровао да политика треба да личи на универзитетски семинар. Ђинђић је веровао да политика личи на рвање у живом блату и кад је дошло време да ДС бира између академског морализма и политичке ефикасности, Мићуновић је изгубио. Ђинђић га је срушио хладно, без много емоција за јавност. У себи га је ожалио како доликује, 40 дана.

У том тренутку многи су схватили да се појавио енергични политичар који разуме бруталну логику моћи. Први сигнал је дошао од Слободана Милошевића 1994. године. Док је Милошевић био неприкосновени господар Србије, Ђинђић је с њим неколико пута у потпуној тајности преговарао о могућности да постане премијер у компромисној влади, после успеха ДС-а на изборима, под слоганом „Поштено”. Данас то звучи као политичка фантастика за оне који воле бајке о безгрешном отпору диктатури. Али, коме је до бајки, нека чита Браћу Грим.

Ђинђић није веровао да ће сви на крају срећно живети до краја живота. Веровао је у политичке шансе, нарочито кад га је Милошевић позвао на двор. После неколико опуштених сеанси уз виски, Милошевић се предомислио, што ће се испоставити као његова грешка: кобна како за њега, тако и за Ђинђића, а највише за Србију. Коалициона влада са Ђинђићем на челу растеретила би Милошевића и поделила одговорност између њих двојице. И, за разлику од Милошевића, Ђинђић је разумео да Србија мора да постане модерна и демократска и да таква буде партнер Запада, уместо да сања о повратку комунизма.

Преговори су пропали и на Ђинђића се обрушава Слобина пропагандна баражна ватра, док он у исто време на опозиционом фронту води борбу за превласт у опозицији с Вуком Драшковићем. Србија постаје исцрпљена ратовима, санкцијама и економским распадом, а после кратке Ђинђићеве епизоде на месту градоначелника Београда, кога у прећутној коалицији скидају Милошевић и Вук Драшковић, са почетком агресије НАТО-а, чини се да је Ђинђић потпуно поражен.

Али, он схвата да промена власти није поетски догађај. Нису Срби Чеси да се играју плишаним медведићима, већ је у овим крајевима промена власти политичко-безбедносна операција највишег ранга. Ђинђић је свестан да нема шансе на председничким изборима против Милошевића. На кастингу за лидера који ће изаћи на председничке изборе, у којима у жирију учествује и амерички амбасадор Вилијем Монтгомери, који је из Будимпеште координирао рад опозиције, изабран је Војислав Коштуница. Воја је, као неоспорни демократа и умерени националиста, једини био способан да преведе Милошевићеве бираче на своју страну.

Међутим, Ђинђић је техноменаџер 5. октобра, човек који је знао да мора да обезбеди подршку чланова безбедносног апарата који ће, када их Милошевић позове и затражи интервенцију и гушење демонстрација, редом отићи тетки по лек.

Црвене беретке и њихов командант Милорад Улемек Легија нису били романтични борци за демократију. Били су производ државе која је током деведесетих година, избегавајући санкције, стварала нову сорту и савез тајкуна, мафије и Службе.

Ђинђић је то, наравно знао, али је био свестан да Милошевић неће пасти ако „беретке” остану потпуно лојалне режиму. Тако је уочи 5. октобра направљен договор с Легијом, или оно што би Гете назвао фаустовским споразумом. Црвене беретке неће бранити режим, полицијски и војни генерали ће се правити наглуви кад чују специјални телефон из Милошевићевог кабинета, народ ће ући у институције и режим ће пасти. И тако и би.

Али као и сваки споразум с угледним др Фаустом, и овај је имао цену која на наплату долази касније. Кад је Ђинђић постао премијер, нашао се између три непријатна обруча. Први је био српски политички фолклор, вечита борба између националних митова и реалности празне државне касе. Други је био фамозни ДБ, чији пипци допиру до најмрачнијих тајни: политичких убистава, тајних токова новца и веза са Сурчинским и Земунским кланом. Трећи је био Запад, који је током рушења Милошевића био одушевљен српском опозицијом. Мало морген, што би рекао Слоба. Када је режим пао, романтика је замењена уценама.

Порука из Вашингтона и Брисела била је ледена и бирократска: без Милошевића у авиону за Хаг, нема међународне помоћи. Ђинђић је тада направио један од најризичнијих потеза у српској политици. Запад је на Видовдан добио Милошевића у хашкој ћелији. Коштуница је вешто избегао анатему, за шта је и Ђинђић делимично крив, јер није одржао коалицију са Војом, већ је потенцирао на рату сујета двојице главних играча досизма.

Американци, Брисел и Енглези убрзо губе интересовање за српске унутрашње ратове, потенцирајући убрзање признања Косова, што Ђинђића потпуно избацује из равнотеже и његове илузије да Запад жели само демократију у Србији, а не и независно Косово и одвајање Црне Горе. Тада Зоран покреће то питање пред светским лидерима, подржавајући Косово као део Србије и везујући га за Републику Српску. Подршка Запада престаје. Другим речима: Ђинђић је остао сам са собом и Србијом, показујући лице патриоте које многе у Вашингтону и Бриселу подсећа на новог, али далеко продорнијег и прагматичнијег Милошевића.

Мало људи се сећа да је, одмах пошто је постао премијер, његова влада донела прву тешку одлуку: да се строго забрани шверц нафте. Тиме је Ђинђић ударио у осиње гнездо, а ројеви транзиционих тајкуна почели су да траже савезнике у странкама ДОС-а, међу којима се рађају реформски тајкуни, опчињени џиповима, ротацијама, службама, влашћу и подземљем.

Ђинђић је покушао да пресече тај чвор новог савеза тајкуна из епохе слобизма и нових из досизма, али што је дуже седео у столици премијера, схватао је да је остао можда најусамљенији човек на свету.

У том тренутку линије сукоба су постале јасне. Криминалци су схватили да ће Ђинђић кренути на њих. Делови служби схватили су да ће изгубити контролу моћи. Антихашки лоби прижељкује освету, а Запад се преиспитује да ли је погрешио кад је подржао Зорана.

Сви Ђинђићеви непријатељи стварају медијско-политички пакт против њега који постаје неподношљив, од новостворених таблоида с националистичким печатом, до другосрбијанских медија и интелектуалне елите која толико дехуманизује Зорана Ђинђића, да би сада многи од њих желели да заувек поједу своје изјаве. Интересантно је да готово исти интелектуалци и новинари из оног доба сличан метод дехуманизације врше данас над Александром Вучићем, који је у то време био жестоки политички противник Зорана Ђинђића.

После убиства Ђинђића, кога је ликвидирао Звездан Јовановић, припадник ЈСО, уз Легијину организацију и подршку Земунског клана, Србија је урадила оно што увек ради када је суочена с компликованом истином. Претворила је Зорана Ђинђића у споменик. Зато што обележја ћуте чак и пред онима који му се сада клањају, а некад су га страсно рушили.