Život i smrt Zorana Đinđića

U Srbiji postoji jednostavna procedura za ocenjivanje političara. Dok su živi, krajnje su sumnjivi. Kada umru, kanonizuju ih u svece, bez zasedanja Svetog arhijerejskog sinoda. To je nacionalna verzija političkog pranja biografija. Više sopstvenih, nego onih kojih više nema.

Zoran Đinđić je možda znao da je Srbija „velika tajna”, ali je verovao da se ta tajna može dešifrovati pragmatičnošću, radom i brzinom. Ali, Srbija je zemlja u kojoj tajne opstaju čak i kad se otkriju, jer poprimaju drugi oblik.

U tome je možda bio najveći nesporazum između Zorana Đinđića i Srba. Dok je bio živ, imao je oko sedam odsto podrške. A onda se 12. marta, pre tačno 23 godine, čuo snajperski pucanj ispred zgrade Vlade Srbije. Metak je razneo srce Zorana Đinđića. Tada se dogodio jedan od najneobičnijih paradoksa srpske politike: čovek koji je imao tako mali rejting, dobio je ogromnu podršku. Ali tek kada je postao mrtav. Ljudi su masovno plakali na ulicama, palili sveće, stajali u redovima koji su izgledali kao skupovi kulta za lečenje griže savesti.

U tom smislu, Đinđić je posle smrti postao ono što za života nikad nije bio. Postao je projekcija: svako u njemu vidi ono što želi.

Tako je i danas sa Zoranom Đinđićem. Slušamo govore, gledamo komemoracije i mnogo naricanja. Kao da je Srbija 2003. godine izgubila političkog Gandija. Nekadašnji lider Demokratske stranke i premijer sada bi prvi ustao protiv takvog licemernog idolopoklonstva. Znao je da nije bio svetac, već vešti politički predator u najboljem i najopasnijem smislu te reči. Brz, inteligentan, bez ikakve sentimentalnosti kada je reč o politici.

U tradicionalnom srpskom običajnom pravu, svaki lider je izvršio najmanje jedno oceubistvo. Đinđić nije rado srušio Dragoljuba Mićunovića, osnivača DS-a, koji je bio je njegov mentor i učitelj. Mićun je bio moralista, čovek koji je verovao da politika treba da liči na univerzitetski seminar. Đinđić je verovao da politika liči na rvanje u živom blatu i kad je došlo vreme da DS bira između akademskog moralizma i političke efikasnosti, Mićunović je izgubio. Đinđić ga je srušio hladno, bez mnogo emocija za javnost. U sebi ga je ožalio kako dolikuje, 40 dana.

U tom trenutku mnogi su shvatili da se pojavio energični političar koji razume brutalnu logiku moći. Prvi signal je došao od Slobodana Miloševića 1994. godine. Dok je Milošević bio neprikosnoveni gospodar Srbije, Đinđić je s njim nekoliko puta u potpunoj tajnosti pregovarao o mogućnosti da postane premijer u kompromisnoj vladi, posle uspeha DS-a na izborima, pod sloganom „Pošteno”. Danas to zvuči kao politička fantastika za one koji vole bajke o bezgrešnom otporu diktaturi. Ali, kome je do bajki, neka čita Braću Grim.

Đinđić nije verovao da će svi na kraju srećno živeti do kraja života. Verovao je u političke šanse, naročito kad ga je Milošević pozvao na dvor. Posle nekoliko opuštenih seansi uz viski, Milošević se predomislio, što će se ispostaviti kao njegova greška: kobna kako za njega, tako i za Đinđića, a najviše za Srbiju. Koaliciona vlada sa Đinđićem na čelu rasteretila bi Miloševića i podelila odgovornost između njih dvojice. I, za razliku od Miloševića, Đinđić je razumeo da Srbija mora da postane moderna i demokratska i da takva bude partner Zapada, umesto da sanja o povratku komunizma.

Pregovori su propali i na Đinđića se obrušava Slobina propagandna baražna vatra, dok on u isto vreme na opozicionom frontu vodi borbu za prevlast u opoziciji s Vukom Draškovićem. Srbija postaje iscrpljena ratovima, sankcijama i ekonomskim raspadom, a posle kratke Đinđićeve epizode na mestu gradonačelnika Beograda, koga u prećutnoj koaliciji skidaju Milošević i Vuk Drašković, sa početkom agresije NATO-a, čini se da je Đinđić potpuno poražen.

Ali, on shvata da promena vlasti nije poetski događaj. Nisu Srbi Česi da se igraju plišanim medvedićima, već je u ovim krajevima promena vlasti političko-bezbednosna operacija najvišeg ranga. Đinđić je svestan da nema šanse na predsedničkim izborima protiv Miloševića. Na kastingu za lidera koji će izaći na predsedničke izbore, u kojima u žiriju učestvuje i američki ambasador Vilijem Montgomeri, koji je iz Budimpešte koordinirao rad opozicije, izabran je Vojislav Koštunica. Voja je, kao neosporni demokrata i umereni nacionalista, jedini bio sposoban da prevede Miloševićeve birače na svoju stranu.

Međutim, Đinđić je tehnomenadžer 5. oktobra, čovek koji je znao da mora da obezbedi podršku članova bezbednosnog aparata koji će, kada ih Milošević pozove i zatraži intervenciju i gušenje demonstracija, redom otići tetki po lek.

Crvene beretke i njihov komandant Milorad Ulemek Legija nisu bili romantični borci za demokratiju. Bili su proizvod države koja je tokom devedesetih godina, izbegavajući sankcije, stvarala novu sortu i savez tajkuna, mafije i Službe.

Đinđić je to, naravno znao, ali je bio svestan da Milošević neće pasti ako „beretke” ostanu potpuno lojalne režimu. Tako je uoči 5. oktobra napravljen dogovor s Legijom, ili ono što bi Gete nazvao faustovskim sporazumom. Crvene beretke neće braniti režim, policijski i vojni generali će se praviti nagluvi kad čuju specijalni telefon iz Miloševićevog kabineta, narod će ući u institucije i režim će pasti. I tako i bi.

Ali kao i svaki sporazum s uglednim dr Faustom, i ovaj je imao cenu koja na naplatu dolazi kasnije. Kad je Đinđić postao premijer, našao se između tri neprijatna obruča. Prvi je bio srpski politički folklor, večita borba između nacionalnih mitova i realnosti prazne državne kase. Drugi je bio famozni DB, čiji pipci dopiru do najmračnijih tajni: političkih ubistava, tajnih tokova novca i veza sa Surčinskim i Zemunskim klanom. Treći je bio Zapad, koji je tokom rušenja Miloševića bio oduševljen srpskom opozicijom. Malo morgen, što bi rekao Sloba. Kada je režim pao, romantika je zamenjena ucenama.

Poruka iz Vašingtona i Brisela bila je ledena i birokratska: bez Miloševića u avionu za Hag, nema međunarodne pomoći. Đinđić je tada napravio jedan od najrizičnijih poteza u srpskoj politici. Zapad je na Vidovdan dobio Miloševića u haškoj ćeliji. Koštunica je vešto izbegao anatemu, za šta je i Đinđić delimično kriv, jer nije održao koaliciju sa Vojom, već je potencirao na ratu sujeta dvojice glavnih igrača dosizma.

Amerikanci, Brisel i Englezi ubrzo gube interesovanje za srpske unutrašnje ratove, potencirajući ubrzanje priznanja Kosova, što Đinđića potpuno izbacuje iz ravnoteže i njegove iluzije da Zapad želi samo demokratiju u Srbiji, a ne i nezavisno Kosovo i odvajanje Crne Gore. Tada Zoran pokreće to pitanje pred svetskim liderima, podržavajući Kosovo kao deo Srbije i vezujući ga za Republiku Srpsku. Podrška Zapada prestaje. Drugim rečima: Đinđić je ostao sam sa sobom i Srbijom, pokazujući lice patriote koje mnoge u Vašingtonu i Briselu podseća na novog, ali daleko prodornijeg i pragmatičnijeg Miloševića.

Malo ljudi se seća da je, odmah pošto je postao premijer, njegova vlada donela prvu tešku odluku: da se strogo zabrani šverc nafte. Time je Đinđić udario u osinje gnezdo, a rojevi tranzicionih tajkuna počeli su da traže saveznike u strankama DOS-a, među kojima se rađaju reformski tajkuni, opčinjeni džipovima, rotacijama, službama, vlašću i podzemljem.

Đinđić je pokušao da preseče taj čvor novog saveza tajkuna iz epohe slobizma i novih iz dosizma, ali što je duže sedeo u stolici premijera, shvatao je da je ostao možda najusamljeniji čovek na svetu.

U tom trenutku linije sukoba su postale jasne. Kriminalci su shvatili da će Đinđić krenuti na njih. Delovi službi shvatili su da će izgubiti kontrolu moći. Antihaški lobi priželjkuje osvetu, a Zapad se preispituje da li je pogrešio kad je podržao Zorana.

Svi Đinđićevi neprijatelji stvaraju medijsko-politički pakt protiv njega koji postaje nepodnošljiv, od novostvorenih tabloida s nacionalističkim pečatom, do drugosrbijanskih medija i intelektualne elite koja toliko dehumanizuje Zorana Đinđića, da bi sada mnogi od njih želeli da zauvek pojedu svoje izjave. Interesantno je da gotovo isti intelektualci i novinari iz onog doba sličan metod dehumanizacije vrše danas nad Aleksandrom Vučićem, koji je u to vreme bio žestoki politički protivnik Zorana Đinđića.

Posle ubistva Đinđića, koga je likvidirao Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO, uz Legijinu organizaciju i podršku Zemunskog klana, Srbija je uradila ono što uvek radi kada je suočena s komplikovanom istinom. Pretvorila je Zorana Đinđića u spomenik. Zato što obeležja ćute čak i pred onima koji mu se sada klanjaju, a nekad su ga strasno rušili.