Саудијска Арабија се окреће умереном исламу

Саудијска Арабија ће се, рекао је принц престолонаследник Мухамед бин Салман, вратити умереном исламу, отвореном према свету и свим религијама, и врло брзо ће уништити сунитске екстремисте заведене, према његовој оцени, лошим примером шиитске Исламске револуције у Ирану 1979. године.

Млади принц се у изјави на међународном пословном форуму у Ријаду потрудио да радикална тумачења вахабистичког учења, гране ислама коју Саудијци исповедају већ више од 200 година, представи као привремену девијацију не старију од последње три деценије. Али, верски фундаментализам, довољно радикалан да инспирише и терористичке чинове, толико је често повезиван са Саудијском Арабијом да ова најава Мухамеда бин Салмана, за којег се верује да је већ преузео управљање државом од свог остарелог оца, делује револуционарније и од његовог плана да привреду најпознатије петромонархије ослободи од овисности о нафти.

Заправо, реч је о две стране истог новчића, оног којим принц жели да Кући Сауда плати пут у будућност. Тај је новчић почетни улог за дугорочно одрживу националну економију каква би издржала глобалну конкуренцију и демографски притисак све бројнијих младих Саудијаца, за које нема довољно радних места, нити вентила за њихово незадовољство у друштву под ригидним стегама религије.

Религија као бојни поклич

Строго конзервативни вахабизам, чије ширење Ријад финансира преко мреже верских школа у иностранству, Европски парламент је пре четири године прогласио за главни извор тероризма  у свету. Већ је и Ал Каида наоко била довољна да то поткрепи, премда се организација Осаме бин Ладена никада није приклонила било којем одређеном огранку ислама. У међувремену се појавила и Исламска држава да уручи, и то на врху сабље за одсецање глава, оно што многима личи на коначан доказ да фундаменталистичке доктрине попут вахабизма воде проливању крви несрећника означених да су отпали од „истинске вере”.

Изворне намере утемељивача вахабизма, па ни то да ли је лично заиста био за убијање оних што другачије схватају ислам, нису лишене опречних тумачења, мада је друштво какво је прижељкивао тешко описати другачије до као пуритански тоталитаризам. Чињеница је да је његово учење зачетник династије Сауда, тада један од мањих племенских вођа, искористио као бојни поклич за походе на околне територије у 18. веку. После Првог светског рата, када је Саудијска Арабија оформљена као држава, краљ у Ријаду више није користио вахабизам да би реметио туђе него утврдио своје границе и легитимизирао власт над подручјима које је заузео. Огромна већина оних који данас следе вахабизам не показују никакве терористичке склоности.

Савремени радикални интерпретатори, то јест џихадистички покрети, опет су, међутим, употребили вахабизам да би исцртали нове границе, ујединили туђе територије под својом чизмом и на престо успели терористичког „калифа”. Као што је изворни вахабизам тражио узмак од декадентног утицаја странаца, они захтевају да владари попут данашњег саудијског и осталих у региону, тобож превише потпалих под западни утицај, буду уклоњени како би настала јединствена држава којом ће заповедати бранилац „аутентичног” ислама.

Још од напада 11. септембра 2001. у Америци,  који су извели махом Саудијци и с чијим су организаторима контакте имали поједини саудијски званичници, Ријад је под сумњом да, у најмању руку, не чини довољно да би сузбио џихадисте. Ни потоња борба с Ал Каидом, која је у прошлој деценији покушала да свргне и Кућу Сауда, није отклонила то подозрење. Расте и притисак западне јавности због наводних веза Саудијаца са радикалним групама у Сирији и другде.

„Иранска школа”

Оцрњивање Исламске револуције у Ирану као модела који су желели да копирају другде, па и у Саудијској Арабији – како је за „Гардијан” рекао принц Мухамед објашњавајући откуд екстремисти с којима се намерава изборити – делује као сваљивање кривице за сопствене грехове на архинепријатеља, што Техеран Ријаду јесте. Ипак, преврат у Ирану 1979. године јесте побудио Саудијце на ширење вахабизма.

Страх је саудијској династији тада улило то што је иранска револуција у исламском свету промовисала успостављање власти одоздо, народном вољом, против династија, уз помоћ свештенства, које је и преузело добар део власти у Техерану. Старим монархијама региона попут саудијске, које су верске учењаке одавно подредиле, а народ су навикле да поткупљују сигурним пословима у државном апарату и издашном потрошњом петродолара из националне касе, то је био застрашујући изазов. Сличан је испоставило и „арапско пролеће” и успон покрета повезаних са Муслиманским братством.

То је, уз конкуренцију у националистичко-пословним интересима, у срцу и данашњих трвења Саудијаца са Иранцима – узгред, и са Катаром, финансијером Братства – много више од извикане сунитско-шиитске шизме. Промоција вахабизма како би се предупредио утицај Техерана, међутим, потпомогла је бујање џихадизма. Истина, у борби против регионалних и западних ривала, ни Иран се није уздржао од финансирања група које већина света сматра за терористичке.

Сада се принц Мухамед суочава са ојачалим Ираном, дистанцираним Западом и посрнулом националном привредом. Уз опирање разних држава у региону диктатима из Ријада какви су некада спремно прихватани, све то престолонаследнику гарантује опадање саудијске моћи ако нешто не буде предузео.

Драстичне мере можда не би биле нужне да глобална економска криза и „арапско пролеће” нису поткопали и социјалну државу у Европи и њеног недемократског двојника на ширем Блиском истоку. Принц сад хоће либерализовану привреду са разним изворима прихода, која ће преживети садашњи и сваки будући пад цена нафте и његовој породици увек давати довољно новца да остане на власти.

Приход од скока цене нафте седамдесетих година плаћао је и ширење вахабизма. Данас пад те цене налаже опозив најтврђих струја вахабизма, јер и друштво се мора бар делом либерализовати да би исто успела и економија. Зато је недавно укинута забрана Саудијкама да возе аутомобиле: то омогућава повећање женске радне снаге, што је принц зацртао својим планом за спас привреде.

Отуд и принчева опомена у изјави за „Гардијан” да је 70 одсто Саудијаца млађе од 30 година. Јер, верује се да већини припадника те генерације није довољно то што је престолонаследник делимично зауздао верску полицију и дозволио неке концерте и филмске пројекције какви би се раније сматрали неморалном западњачком забавом. Млади Саудијци, ако претпоставке не варају, желе више личних слобода у сваком смислу. И, наравно, радних места, пошто незапосленост у том делу популације достиже 30 процената. А по својој бројности они више нису саудијска будућност, они су већ њена садашњица и ваља их без одлагања одобровољити.

Тех­но­ло­шка чу­да

Мно­го ва­жни­ји про­бој ко­ји у Ри­ја­ду сме­ра­ју сва­ка­ко је онај ко­ји је на­ја­вљен у исто вре­ме са при­је­мом робота Софије у др­жа­вљан­ство и, ни­ма­ло слу­чај­но, ка­да и „по­вра­так уме­ре­ном исла­му”. На­и­ме реч је о из­град­њи „Неома” по­слов­но-ин­ду­стриј­ске и стам­бе­не зо­не вред­не 500 ми­ли­јар­ди до­ла­ра, тех­но­ло­шком чу­ду ко­је ће се про­те­за­ти и у Еги­пат и Јор­дан, на укуп­ној по­вр­ши­ни од 26.500 ква­драт­них ки­ло­ме­та­ра.

Не са­мо изра­ел­ски ме­ди­ји по­пут „Ха­ре­ца” и „Џе­ру­за­лем по­ста” од­мах су пре­не­ли не­зва­нич­не на­во­де да ге­о­гра­фи­ја не до­зво­ља­ва да се та зо­на са­гра­ди без одо­бре­ња Тел Ави­ва да се упо­тре­би део те­ри­то­ри­је ко­ји је под ње­го­вом кон­тро­лом, као и да ће се изра­ел­ске ком­па­ни­је укљу­чи­ти у про­је­кат. То је још ве­ро­ват­ни­јом учи­ни­ло и при­чу да је принц Му­ха­мед бин Сал­ман не­дав­но био у тај­ној по­се­ти Изра­е­лу.

Не­при­ја­тељ­ство пре­ма Ира­ну већ је, ка­ко се ве­ру­је, обо­дри­ло кон­так­те изра­ел­ских и са­у­диј­ских оба­ве­шта­ја­ца. По­слов­на са­рад­ња ве­ли­ких раз­ме­ра би још ви­ше збли­жи­ла две зе­мље, и да­ла но­ви раз­лог Са­у­диј­ци­ма да се дис­тан­ци­ра­ју од нај­ри­гид­ни­јих ту­ма­че­ња ва­ха­би­зма, ка­квих се при­бо­ја­ва­ју и Изра­ел­ци.

Сли­чан мо­тив, осим по­ја­ча­них про­те­ста са За­па­да, Ри­ја­ду пру­жа­ју и из­гле­ди за те­шњу са­рад­њу са Мо­сквом и Пе­кин­гом. Ру­си стра­ху­ју од исла­ми­стич­ког екс­тре­ми­зма јер он мо­же са­мо по­гор­ша­ти про­блем ко­ји и да­ље ти­ња на Кав­ка­зу са му­сли­ман­ском ма­њи­ном, те на­пра­ви­ти ха­ос у цен­трал­ној Ази­ји. Ки­на не же­ли не­во­ље у сво­јој про­вин­ци­ји у ко­јој пре­о­вла­ђу­ју му­сли­ма­ни, на гра­ни­ци са зе­мља­ма у ко­ји­ма исла­ми­стич­ког ра­ди­ка­ли­зма има на­пре­тек, Ав­га­ни­ста­ном и Па­ки­ста­ном. На­про­тив, Ки­не­зи­ма је по­треб­но да ни у тим др­жа­ва­ма ни дру­где у Ази­ји не ди­вља­ју ми­ли­тан­ти ко­ји би угро­зи­ли из­град­њу њи­хо­вог ве­ли­ког про­јек­та, „По­ја­са и пу­та”.