Неприкладно владање

Од нашег сталног дописника 
Вашингтон, априла – Тек што је Ренди Кастро почео да стиче знање у школи, она је њега – „научила памети”. Утиснула му је, у свом тефтеру, жиг који ће га обележити за цело његово ђачко доба.

Пре напуњене седме године, уписан је као – „сексуални узнемиривач”. У тај овде ширећи, неподобни статус, увршћен је због тога што је другарицу из првог разреда основне школе – у вашингтонском предграђу Принц Вилијам – шљепнуо по стражњици. Ученица га је пријавила учитељици, а она директору.

Школске власти су Рендијев поступак, начињен у дворишту, окарактерисале не само као неприкладно владање, него као – „увредљив сексуални додир” и пријавиле га полицији.

Нулта толеранција

И сама просветни радник, његова мајка Клаудија се пожалила да је престрого окарактерисан, да је малишан потресен тако да сам себе сада назива „лош дечко”, и замолила управу школе, у северној Вирџинији, да му избришу такву мрљу, предодређену да му остане током целог школовања. Молба јој није услишена па се – у нади да би шира јавност могла да помогне – обратила „Вашингтон посту”, чија је репортерка описала тај случај и открила да није усамљен.

У другом делу престоничке околине, савезној држави Мериленд, због „сексуалног узнемиравања” је „суспендовано” чак 22 ученика првих разреда, па и 16 деце из вртића. А у Тексасу је, наводи се, један четворогодишњак „суспендован” по пријави васпитачице да ју је „сексуално узнемиравао” тако што је загрлио и прислонио своју главу на њене груди…

Такве квалификације је као бесмислене критиковао и Тед Фајнберг, помоћник директора Националног удружења школских психолога. Васпитне и образовне установе се бране да само спроводе прокламовану политику „нулте толеранције према сексуалном узнемиравању”. Нулта толеранција „не би смела да доведе до нуле у просуђивању”, поручује Роналд Стивенс, извршни директор Националног центра за школску безбедност…

Присталице примене строгоће од малих ногу позивају се на пословицу „Младо се дрво савија”. Брус Фајн, оснивач организације Америчка слобода на дневном реду, упозорава на постојање „политичког узнемиравања” изазваног застрањивањима у крошњи раскрупњаног и разгранатог стабла националног система.

Лидер као закон

Позивајући се на дубоке корене америчке демократије и уставности, подсећа да су за стабилност правног поретка битне и идеје којима се тумачи, па налази да је садашњем председнику Џорџу Бушу главна уставна идеја да је „он сам – закон”. Под плаштом борбе против међународног тероризма је, каже, садашњи шеф Беле куће јер „полаже право на неконтролисану власт, историјски својствену деспотима, на: тортуру, киднаповања, тајне затворе, неограничено утамничавање осумњичених да су непријатељски борци, некажњено кршење Устава и закона, као и на коришћење војске у време и на местима које сам изабере”.

Уједно, наставља аутор у „Вашингтон тајмсу”, Буш „оспорава надлежност Конгреса (парламента) да надзире извршну власт, њене незаконите поступке, злоупотребе и рђаво управљање јавним пословима”. При том се „Република демонтира, цигла по циглу”. Ствари се „још могу поправити, али само с пробуђеним и просвећеним грађанством”, додаје и цитира једног од „отаца” Америке, њеног трећег председника Томаса Џеферсона, да „нема народа који је истовремено и слободан и неук”.

Као пример недовољне обавештености грађанства, Фајн наводи да је тек ових дана обелодањен садржај једног званичног меморандума којим је пре пет година „опевана” председникова „свемоћ”. По том акту, Америка је „перманентно на ратној нози” (против тероризма)”, дакле у стању које је „отац устава” Џејмс Медисон означио као „непомирљиво са слободом”. Цео свет се у меморандуму сагледава као „ратно поље на коме је председник овлашћен да шаље војну силу да убија, хапси и мучи осумњичене за међународни тероризам или њихове пријатеље”. По таквој водиљи би „Буш могао да нареди и војне операције против савезника Ал Каиде у Сан Франциску… при чему би евентуалне цивилне жртве ракетних напада биле уписане као колатерална штета”…

Председнику се практично „одобрава да поведе превентивни рат против било које земље или недржавних актера, ако процени да је то у америчком интересу”. При том га ни законодавци не могу зауставити, налази Фајн и констатује да је од Беле куће председник начинио некрунисано краљевство”…

„Спасоносна” формула

Сада се такве „свемоћи” председника све чешће оспоравају у парламенту, али „Њујорк тајмс” пажњу усмерава и на тумбања и у – правосуђу, надлежном за гоњење прекршилаца закона. Тај ресор је традиционално био афирмисан као „страх и трепет” за велике корпорације, тачније за њихова кршења прописа, али се у Бушовом председниковању учестало даје предност нагодбама, извештава лист.

По такозваним споразумима о одложеном кривичном гоњењу, компаније ухваћене у неделима могу да „откупе слободу” својих менаџера, то јест да се с министарством договоре – да се уместо слања у затвор примени формула којом ће оптужена фирма платити одрезану глобу и прихватити да специјални надзорник усмерава њено реформисање како би се ускладила са законом. Поборници оваквог намирења (каквих је било 50 у последње три године) кажу да се тако „смрти спасавају” предузећа. Критичари оцењују, пак, да је поступак замишљен да се, плаћањем и реформисањем, избегне позивање на кривичну одговорност и одлазак иза решетака.

Шефови политике и бизниса ослобођени су, произлази, опасности да због сопственог неприкладног владања прођу кроз трауме које је прошао мали Ренди. Наиме, кад је полиција дошла на позив школског директора, он је претрнуо, помисливши да ће га одвести – у затвор.