ПОЛИТИЧКА АКУПУНКТУРА

Док на ТВ гледам како олимпијска бакља путује светом у мисији промовисања идеала мира, разумевања и пријатељства, осећам да са сликама нешто није у реду. Баријере, сукоби демонстраната и полиције, хапшења, позиви на бојкот. Неко се побринуо да пут пламена више раздваја него што спаја.

Расту притисци да се Игре искористе као политичка акупунктура. Да се Кина као савремена економска суперсила избоде због кршења људских права, репресије на Тибету, одговорности за катастрофу у Дарфуру. Све је почело после 14. марта и сукоба у престоници Тибета, Ласи. Присталице покрета Слободни Тибет тврде да је у обрачуну са снагама реда убијено стотинак људи. Званични Пекинг говори о 20 жртава – припадника већинског народа Хан које су убили сепаратисти ове кинеске области.

Олимпијада се отвара у августу и чинило се да ће све протицати на начин који ће комунистичким властима омогућити да земљу и њен спектакуларан економски бум представе у најбољем могућем светлу. Домаћин несумњиво жели да искористи велики парти. Неко би да га поквари оптужбама о репресији и преваспитавању будистичких свештеника.

Тибет је несумњиво у моди. Посебно за професионалне демонстранте. Духовни вођа тибетанских будиста, далај лама, обилази свет ширећи оптужбе о „културном геноциду” хималајске области. Не говори о независности, подржава игре у Пекингу, али некако стичем утисак да је употребљен као детонатор кризе која треба да поткреше крила кинеском лету у небо.

Време у коме се све дешава више је него симптоматично. У Дарамсали, седишту далај-ламине „владе у избеглиштву” на северу Индије, крајем марта, појавила се председница Представничког дома америчког Конгреса. Госпођа Ненси Пелози рекла је следеће: „Уколико се људи широм света који воле слободу не супротставе кинеском угњетавању и Кине и Тибета, онда смо изгубили морални ауторитет да било где на свету говоримо у име људских права”.

Тако се Пут бакље показао као добродошао повод за критику комунистичке власти. Серијал инцидената почео је у Грчкој, пренео се у Лондон, а одатле у Париз где је олимпијски пламен скандалозно четири пута накратко морао да буде гашен због сукоба са демонстрантима, па онда довео до промена руте у Сан Франциску.

Све у вези са олимпијадама је политичко. Током хаотичног путовања бакље, неко се намах сетио да је први овакав спектакл организовао Хитлер, уочи Олимпијаде 1936, кад је 3.442 аријевска тркача послао да носе бакљу на 3.442 километра дугом путу од храма Хере у древној постојбини игара, Олимпији, до Берлина. Зар тадашња Америка апартхејда није искористила Џеси Овенса, црногатлетичара на коме је политички капиталисала да би само коју годину касније црнцима било забрањено да се боре у првим борбеним линијама?

Најзанимљивији ми је сада Џорџ В. Буш који, упркос најављеном бојкоту неких западних лидера и упркос позиву водеће тројке кандидата за његовог наследника, намерава да оде на церемонију отварања. „Ради се о спортском, а не политичком догађају”. Интересантан је коментар човека који је подржавао амерички бојкот Олимпијаде у Москви 1980. како би протестовао због совјетске инвазије на Авганистан где су ратовали махом против истих људи против којих Американци ратују данас. Четири године касније совјетски блок узвратио је бојкотом игара у Лос Анђелесу због „претеране комерцијализације” и „недостатка безбедности”.

Бушу је економски интерес јачи и од јеванђељских принципа демократије и људских права због којих је интервенисао у Ираку. Зар све то није дестилисана политика? Тибет није Косово. Као што Србија није Кина.

Многи су, показује историја, публицитет проласка пламена искористили за циљеве који немају везе са Олимпијским играма и њеним идеалима. Уместо да им буде омогућено да се боре за излазак на подијум за медаље, спортисти су често коришћени као пиони у глобалној партији шаха.

Неопаганска церемонија бакље одувек је неког провоцирала. Некад симпатично, као уочи Олимпијаде у Мелбурну 1956. када је неки студент, претварајући се да је спортиста, градоначелнику Мелбурна увалио бакљу начињену од мушких гаћа које су гореле у конзерви причвршћеној на нози од стола. Некад непристојно, као у случају канадског ТВ продуцента који је на ватри зимских игара у Калгарију 1988. запалио цигарету.

Гориво олимпијском пламену најчешће је давала политичка пропаганда. Али, кога сада треба опоменути, бојкотовати, казнити? Кина није монолит, па је бланко осуда земље и њеног народа упрошћена на начин који се користио за Србе у време Милошевића, или би могао да се примени на све Американце због кршења људских права у Абу Граибуили Гвантанаму. Таква реторика увек само гура у национализам и затвореност – у којој је Кина провела два миленијума.

Игре је својим стрпљивим радом платило 1,4 милијарде Кинеза који искрено желе да угосте свет и да га боље упознају. Оних који имају све разлоге да верују да се њихова земља мења набоље. Кина није демократија, али Хани, Тибетанци, Ујгури и остали верују да ће кинеско друштво наставити да буде све отвореније.

Опасно је уколико кратковиди политички минери не желе да допусте промоцију такве Кине. Опасно је када се кинески чувари, који бакљу прате на путу кроз 21 државу на шест континената, пореде са новим црвеним гардистима, утеривачима страха и идеологије из времена Културне револуције Мао Цедунга, временом које нема нимало сличности са савременом Кином. Заиста сумњам да су носиоци бакље послати да би били примерци комунистичке супериорности.

Пекинг се никада није превише обазирао на то шта о њему мисле у свету. Организатори понављају да олимпијски пламен припада свим људима света, осуђују протесте као „срамне”. Кинези су с правом увређени. Љути су што их за трагедију Дарфура оптужују они који су окупирали Ирак. Велика земља не допушта да јој неко држи придике или квари славље у које је уложено више од 40 милијарди долара.

Како ће Кинези реаговати уколико Олимпијада буде више упамћена по демонстрацијама и бојкоту странаца којима је Тибет у срцу него по остварењима кинеских организатора и спортиста? Етнички понос је моћна сила. Нарастајући патриотизам и војна моћ су тридесетих година прошлог века од либералног Јапана направили експанзионистичку и милитаристичку силу.

Мото пекиншке Олимпијаде „Један свет, један сан” због нереда на Тибету угрожен је. Минут ћутања? Не, ипак треба славити. А уколико бакља постаје политичко средство да се запали јавно мњење, боље је смањити пламен. Макар га свели на упаљач из Калгарија.