Новопазарске мантије на турској трпези

У разговору са Нихадом Хасановићем, помоћником градоначелника Новог Пазара за инфраструктуру и инвестиције дознајемо да у том споразуму прецизно стоји: ,,Врста пецива: Мантије – новопазарски тип”.

– Јесте да у Новом Пазару ово пециво производи свака кућа, јер мантија је овде названа и „краљицом залогаја”, али да би се 500 тона замрзнутих мантија спремало годишње потребно је неколико месеци припрема. Ту је, наравно, реч о озбиљној организацији, уједначеној производњи у погледу квалитета производа, са сертификатима „Халал” и ,,Хасап”. Посебно је, дакле, важан квалитет меса, а са тим сертификатима је осам кланица у Србији од којих је четири овде, на подручју Санџака. Када се то прочуло многи, знатан број и младих се занима да у овом послу учествује па ће и локална самоуправа помоћи да се добро организујемо – каже Хасановић.

Да произвођачи не могу сами истиче и Сулејман Дервишнуровић Ћуро који са сином Јасмином држи радњу ,,Све под сач” и дневно гостима испоручи у просеку око две хиљаде мантија, које произведе 16 запослених. Ту је десет комада мантија са месом, на бошчицу 160 динара и док ово пециво пробамо Ћуро нам предочава:

– Добар је то посао и захвалан сам свима који су учествовали у постизању споразума и сада нам је потребно запослити стотину људи, подићи нове погоне, хладњачу, створити добру организацију. Све то, не можемо без помоћи државних институција – каже Ћуро, који је у младости био успешан боксер у полувертер категорији, а по окончаној каријери, сасвим случајно је кренуо у овај посао па је и у томе успешан и надалеко познат.

То истиче и његов син Јасмин када нам објашњава да је због укуса и квалитета њихова мантија на столовима и ван Новог Пазара.

– Испоручујемо их чак и за београдско тржиште, често поводом неких свечаности она је на столовима, рецимо, у неколико амбасада у Београду... Не само из Новог Пазара већ и из разних градова Србије имамо и сталне купце – каже Јасмин Дервишнуровић.

Они додају да је рецепт познат, користи се брашно, маслац, со, јунеће или овчије месо, лук, бибер... Наравно, најпре се јуфке развлаче у што тање коре, до једног милиметра и све то месом пуни и слаже, дабоме, искључиво ручно: ,,Рецептура је свуда слична, али је само у Новом Пазару вода изузетног квалитета и не могу раднице тамо негде, па и у мањим местима на подручју Санџака, које произведу стотинак мантија дневно, имати тако веште руке као Новопазарке које за радно време направе по две, три хиљаде комада” – објашњавају нам Сулејман Дервишнуровић и и његов син Јасмин.

Најтеже се прави равна мантија „на бошчицу” и овде, дознајемо од гостију у поменутој пекари, кад мужеви са посла стижу, ако су на столу оне друге савијене, знају да кажу: ,,А, шетала си по махали па ниси имала времена за спремање најбољих мантија”. Али, када су на столу те најбоље домаћице обично добијају похвале у смислу: ,,Алал вера, руке ти се позлатиле”. Истина, неким ,,домаћицама” се руке ,,позлате” и тако што пре ручка, тајно скокну до неке од пекара и купе тепсију мантија и тако умеће спремања присвоје, а власници радњи ту „пословну тајну” од мужева и других чељади строго чувају.

И, у прилог традицији и томе колико су мантије присутне на трпези од Дервишнуровића дознајемо и то да почесто девојке, спремајући се за удају, проведу неколико дана у њиховој или некој другој радионици, на обуци за припрему овог пецива. „Јер, каже се у Новом Пазару, где ће девојка у нову кућу, а да ни мантије не зна да спреми”.

Ето, можда ће се и руке новопазарских мајстора ,,позлатити”, ако дође до успешног остварења овог споразума, тј. извоза новопазарске ,,краљице залогаја” за турске трпезе.