Крштен вођа „Отписаних”

Иако је покушао да свету тајну крштења обави у апсолутној дискрецији, боравак Тихог у манастиру Високи Дечани је показао да министри, макар и одлазећи, више не могу да се баве илегалним радом на окупираној територији. Док је у пару са Прлетом таманио Немце по Београду, претећи да угрози девизни прилив од туризма друге Југославије, био је невидљив за Гестапо и оног зликовца, мајора Кригера. Пре неколико дана, умало да одустане од посете Дечанима, збуњен медијском помпом. Али, успео је да се у белој кошуљи пробије до манастира окруженог италијанским трупама.

Тако је вођа „Отписаних” прешао дугачак пут од двадесетчетворогодишње звезде серије Аце Ђорђевића, једног од твораца жанра партизанског вестерна, до министра културе, коме кумује монах Иларион.

Имао је нешто више од 20 година када је постао Тихи. Гага Николић био је шест година старији, а Мики Манојловић годину дана млађи. Сва тројица учили су глуму од Паје Вујсића и Стеве Жигона и верујем да је Воја Брајовић у тренуцима апсолутне тишине Дечана, знао да га са небеса посматрају њих двојица: Паја вероватно са боцом вина, а Стева са збирком песама Мајаковског.

– Мислим да су сви више волели Пају или Прлета, али сам им ја импоновао као вођа групе – говорио је Брајовић. Није се обогатио од „Отписаних”, али је публику и позоришне и филмске редитеље временом убедио да није само лепи илегалац за којим уздише Злата Петковић. Са Драганом Николићем био је партнер у култном филму Горана Марковића „Национална класа”, маестрално играјући шармантног преваранта и показујући како Тихи ипак може да се поквари и од стармалог револуције постане синоним декаденције из посттитовског доба осамдесетих.

Због улога у „Позоришним илузијама“, „Лажном цару Шћепану Малом“, „Бурету барута“, „Мрешћењу шарана“, „Троили и Кресиди“, учинио је да Југословенско драмско позориште преузме примат од ривалских сцена Атељеа 212 и Звездара театра.

Када га је Борис Тадић убеђивао да постане министар културе, признао је да се најпре нећкао, али, као и његов колега Бранислав Лечић, показао је да српски глумци – министри културе показују шекспировску хиперактивност: играо је почетком сезоне девет улога у пет позоришта, не одбијајући ни позив старог пријатеља Горана Марковића да тумачи и лик ратног хушкача у филму „Турнеја“, најамбициознијем пројекту националне кинематографије ове године.

Када је био само глумац, говорио је: „Што си већи олош и ђубре, то си бољи политичар. Сматрам да народ према томе мора да има јасан став, да понекад узме мотку и удари по њима“.

Рођен јеу Београду, 11. маја 1949. године, али радо каже да је Ваљевац црногорског порекла. Дипломирао је глуму 1971. на ФДУ у Београду у класи професорке Огњенке Милићевић. Од 1969. стални је члан Југословенског драмског позоришта.

И још нешто о Тихом. Министар је признао да никада до краја није одгледао серију „Отписани“, надајући се, вероватно, да недостаје логичан крај: трећа серија наставка „Повратак никада отписаних“. Прича почиње овако: Тихи са групом стиже на Косово…