У сенци моћног Боробудура

Од нашег специјалног извештача
Постоје дела људских руку пред којима се, једноставно, занеми. Која, када се нађете у њиховој непосредној близини, својом лепотом и монументалношћу не само да напајају очи, него се увлаче у најскривеније делове људске душе, изазивајући страхопоштовање на самој граници са готово ирационалним сазнањем да је у њиховом стварању главну реч водила нека натчовечанска сила. А Индонезија је колевка управо таквих дела.

Ма колико припреме за путовање у ову далеку земљу изискивале озбиљност, тешко је било и замислити шта нас тамо очекује. Доласком у Џогџакарту, најмању провинцију (осим Џакарте) смештену уз јужну обалу централне Јаве, почињемо да спознајемо сву грандиозну егзотичност Индонезије, и зашто људи најразличитијих религија и етничког порекла успевају овде да живе у миру и слози, под заједничким мотом – „Јединство у различитости”. Свој прави смисао поменуте речи добијају после посете велелепном хиндуистичком храму Прамбанан, Боробудуру, будистичком светилишту и једном од седам светских чуда, султановој палати, локалним селима, националним ресторанима, мајсторским радионицама…

Џогџакарта, или како је скраћено зову – Џогџа, једини је султанат (формиран давне 1755) који равноправно функционише у оквирима индонежанске републике. На њеном челу данас се налази наследни султан Хаменгкубувоно X, али он је, према уставним нормама, и изабрани гувернер провинције. Све то у многоме одређује начин живота преко три милиона султанових поданика дубоко посвећених очувању традиције. Али, Џогџакарта је и град студената који овде похађају најугледније индонежанске универзитете, центар најфиније уметности, културе... Сам град се не чини велики, али је то стога што, према речима нашег водича Дарвина Масанганга, овде није дозвољена изградња високих здања. Од овога су изузети тек хотели, али они су смештени углавном у деловима подаље од вреве центра и не нарушавају хармонију градске архитектуре.

(/slika2)Већ по изласку из авиона којим смо пристигли из Џакарте одлазимо ка храму Прамбанан, највећем хиндуистичком светилишту у Индонезији. Фантастичан комплекс састављен до осам главних и више од 250 грађевина од којих је већина у фази реконструкције, налетима времена, потресима и вулканским ерупцијама одолева од 9. века. Три главна светилишта названа Трисакти (три света места) посвећена су трима боговима – Шиви, Вишни и Брами. Овде се у одређеним месецима, нарочито у време пуног месеца изводе традиционални плесови засновани на епу Рамајана и осталим легендама. Цео комплекс налази се под заштитом Унеска.

Још импозантније делује наш следећи циљ – будистички храм Боробудур, такође под заштитом Унеска, и једно од седам светских чуда. Потиче из 8. и 9. века, и смештен је у централној Јави на брду високом 46 метара. Саграђен у три слоја: на пирамидалној основи са пет концентричних тераса квадратног облика, главном купом са три кружне платформе и монументалном ступом на врху смештеном у расцветаном лотосу, Боробудур је, према будистичком схватању, симболична слика структуре универзума.

Површина коју прекрива храм износи 2,500 квадратних метра, а камен од којег је грађен заузима простор од 55.000 кубних метара! На његовим кружним терасама смештена су камена звона, нека откривена нека покривена, са квадратним прорезима, у чијем центру се налазе фигуре Буде. Легенда каже да, уколико успете да провучете руку кроз један од прореза и додирнете статуу Буде, жеље ће вам бити испуњене. За Европљане који су у просеку виши од Индонежана и имају дуже руке, додирнути Буду и није велики проблем. Управо стога, мало је наде да ће се оно што је пожелео дописник „Политике“ заиста и остварити.    

Дневни обилазак укључује и посету једном од оближњих села. Деца са смехом истрчавају из кућа да виде нашу необичну екипу, састављену од новинара из Пољске, Бугарске, Украјине, Чешке и Србије. Старији седе испред својих домова, баве се свакодневним пословима. Њима је оваквих посета, вероватно, већ преко главе. Ипак добродошлица се осећа на сваком кораку. А онда изненађење! Из једне од кућа допире музика – клавир и виолина. Неко свира Моцарта. У поређењу са, за нас Европљане, прилично једноличном јаванском музиком ово се, на тренутак, чини као емотивни повратак старом континенту.

Одлазимо на вечеру у Секар Кедатон, ресторан са традиционалном јаванском кухињом. У хотел се враћамо тек после десет сати увече. Део екипе одлази на још једно пиће пред спавање. Јова Апостолова из софијског „Труда“ и ја одлучујемо се за базен. Тихо је, нема никога, право место за опуштање. Остали гости хотела одавно су се разишли по ноћним локалима и кафићима. А нас тек чека пут на Бали.

(Сутра: Коктел на Балију)