Свака мачка је ремек-дело

Бог је, кажу, створио мачку како би човеку приуштио задовољство да милује тигра. У овом часу има их, тврди статистика, мало више од 600 милиона расутих по свим континентима, не рачунајући још 100 милиона дивљих мачака.

Плишана бина је најважније место за такмичење племенитих мачака. Ту се у финалу, под светлом рефлектора, нађу углавном само четири, како би судије изабрале најлепшу од најлепших на изложби, док она представница мачјег рода која преко године освоји највише трофеја постаје мис света.

Светски савез љубитеља расних мачака припреми најмање 80 изложби годишње. Слика је увек иста: у кавезима чека неколико стотина мачака које су од рођења трениране против сијасет стресова на престижним такмичењима и неочекиваних одлука судија.

Кавези су накићени попут малих позоришних кулиса за Кети, Лулу или Плавог анђела. Мачје племство, свеже окупано, улицкано, напирлитано, без перути и оштрих канџи, протеже се на лежаљкама свих стилова.

С огреботинама на рукама, власници непрестано лицкају своје љубимице: чисте им уши, лакирају длаку и сипају капљице у очи, нарочито персијским мачкама, које имају проблем са закржљалим сузним каналима. И непрестано чешљају своје мезимице, све док не постигну савршену мијау-локну. Такмичење мачака заправо је често и изложба људских нарави: власници понекад стављају перике које су у тону са бојом длаке њихових љубимица.

Очовечује ли се мачка или се човек претвара у лукаву мазу? Марк Твен је, рецимо, указивао на то да би се укрштањем мачке и човека – човек сигурно побољшао, а мачка неумитно погоршала по карактеру. С друге стране, најгенијалнији љубитељ мачака – Леонардо да Винчи, тврдио је да је свака мачка ремек-дело. Јединствена, самосвојна и оригинална: не могу постојати две Мона Лизе, уосталом. На сличан начин, не могу постојати ни две исте мачке.

У трци за најлепшу мачку на свету, предност имају персијске, сијамске, андорске, бурманске, абисинске, картузијанске, петербалд, бобтејл, селкирк рекс, драгон ли, петроградске сфинге, руске плаве и друге фантастичне мачке племенитог рода.

Мачје расе се данас не могу тачно побројати. Има их на стотине: укрштају се, селекционишу, патентирају, етикетирају, валоризују, промовишу, излажу, декласирају и изнова класирају. Плаћају их сувим златом и често падају у фрас због њих. Укратко, измотавају се до бесвести.

Права помама за мачјим расама започела је у 19. веку. Тачније, 1871. године, када је у Кристалној палати у Лондону организована прва светска изложба мачака.

За данашње изложбе је ипак најприкладнија украсна расна мачкица за коју већ и обично кијање значи тешку провалу темперамента. Оне са стоичким миром подносе и разноразна улицкавања. Умиљата створења, која су некад у Египту славили као светиње због истребљивања пацова, док су их у средњем веку спаљивали заједно са вештицама, данас се приказују на изложбама као својеврсни фетиши мажења.

Поносни власници често их дижу изнад глава и снажно тресу све док им се и последња длака подигне увис. Црне мачке понекад мало и обоје, мада је то на светским такмичењима строго забрањено, скоро као и буве.

Зато међу огрезлим мачкарима кружи и штос о чаробним, предивним и помало злокобним црнкама: тешко је ухватити црну мачку у мрачној соби, нарочито ако више није у њој.