Сви смо ми у рају

Искључиво у Исламској држави и осталим деспотијама, где се сасвим у складу са прописима несрећницима одрубљују главе или их шаљу у безизлазне казамате, требало би да могу постојати закони за које грађани међу собом, док их не слушају доушници, радије прећуткују да их поштују и хвале се кад их прекрше. За законе које је срамно следити обично се сматра да су нелегитимни, док територије где они важе једва да ико споља признаје као истинске државе а не паралегалне творевине у којима правила намећу тирани.

Међутим, и протагонисти „Рајских докумената”, најугледнији људи својих „истинских” држава и целог света, више би волели да могу рећи како су погазили неке законе: оне што су им дозволили да капитал оплоде на офшор одредиштима, избегавајући порезе у матици. На тај су начин своју државу, уз њен правни благослов, спречили да део богатства насталог под условима које је она омогућила напослетку преусмери на социјалну заштиту и јавне службе попут здравствених и образовних, које сиромашни и средња класа себи не би могли да приуште.

 

РАСКРИЉЕНЕ ВРАТНИЦЕ РАЈА: Апсурд није то што постоје офшор ентитети са стопама пореза које већина људи доживљава као непристојно ниске него то што легалан пролаз капитала ка њима омогућавају државе са пристојним порезима. Јер, оне у законима свесно остављају довољно рупа да би богаташи са свим својим камилама натовареним драгоценостима, противно Исусовим претпоставкама, могли да се кроз те иглене ушице провуку у рај, макар онај порески. Остали грађани нити имају своте какве би се на тим местима удостојили да приме, нити су им на располагању финансијски саветници и адвокати који би им помогли да их тамо пребаце.

У том аспекту, за обичне смртнике се њихове државе, дичне чланице УН, приближавају оним парадржавама са законима које је зазорно поштовати, осмишљеним тако да су на услузи само моћнима. Прописи су, штавише, такви да најимућнији не морају нужно тражити пореске рајеве пошто им њихове државе одобравају фискалне олакшице и на новац који нису пренели ван граница. Сви смо ми у рају, само што су и ту неки једнакији од осталих.

ОТЦЕПЉЕЊЕМ ПРОТИВ ПОРЕЗА: Као ни после ранијих сличних открића, објављивање „Рајских докумената” неће збрисати такве повластице. Нису их дотакле ни много веће кризе: цепање ЕУ и Шпаније, то јест брегзит и покушај осамостаљења Каталоније, као и раздор између дужничког југа Европе и њеног остатка, амерички релативни изолационизам на којем се уздигао Доналд Трамп, па и мигрантска криза. Иза тих потреса умногоме стоји, као и код пореза, питање прерасподеле средстава између богатих и осталих. Ове друге притиска осећај да их све већи јаз дели од привилеговане касте, док први страхују да се размак заправо смањује, да их поткрадају и да ће „руља” ускоро нагрнути и право на њихове куће.

И Британци и Каталонци су тражили „слободу” тврдећи да се превише њиховог новца прелива ка сиромашнијим деловима ширих заједница у којима обитавају. Немачка, на првом месту, одбила је да плаћа дугове „расипних јужњака” који нису чак ни њени држављани да би им тек тако поклањала паре. Они јој приговарају да је имала највише користи од заједничког тржишта да би сад, одједном се сетивши да им нису заједничке и касе, одбила да део профита употреби да их спасе од пропасти. Американци се плаше да им иметак и моћ нестају у рукама до јуче убогих земаља попут Мексика и Кине на којима су навикли да зарађују.

Сви дижу зидове пред економским мигрантима, који верују да су предуго били укључени у најснажније привреде света само као њихов полигон за експлоатацију, незванични полуфеудални посед, па сад долазе у своје истинске матице на Западу да нађу мир и просперитет за које су код куће били закинути. Иронијом географије, заустављају их у оним јужњачким државама које такође нису дочекале помоћ севера.

АНЂЕО ПОБЕДЕ: Друга велика иронија је то што политичари који позивају на отцепљење од сиромаха отворено настављају да празне џепове онима што су за њих гласали. Да не идемо даље од две последње новости: усред скандала око „Рајских докумената”, на изборима у сиромашној Сицилији побеђује Силвио Берлускони, претходно избачен из политике због утаје пореза, док Трамп наставља да припрема пореску реформу о коју ће се окористити он и остали богаташи. То и јесте природна политика за десничаре, али ни левичари нису увек бољи. И Грчка је прогутала разне непријатне мере штедње и повећања државних прихода, да би се загрцнула кад је ред дошао на дизање стопе пореза за бродовласнике.

Грчка криза тек је начела актуелне расправе у ЕУ око редистрибуције богатства и пореза. И данас, страх богатијих чланица од преузимања дела дугова сиромашнијих држава уније међу разлозима је за отпор увођењу заједничког буџета еврозоне и јачању спасилачког фонда за чланице угрожених финансија. Ирска одбија да повећа свој ниски корпоративни порез којим одвлачи инвеститоре од остатка ЕУ, са уједначенијим стопама тог намета. Британци су упозорени да после брегзита не помишљају на то да порезом налик ирском постану нелојална конкуренција унији.

Борба ће бити тешка. Штета што кажу да на крају увек побеђују они који долазе из раја.