Од Црвеног трга до Каталоније

Путин није дошао на Лењинов маузолеј да би показао да је његов посао, коме је годинама учен као припадник КГБ-а, да спречава револуције и побуне, а не да их слави у временима када демонстранти повремено излазе на улице протестујући против његов ауторитаризма.

Путин је прагмата који је прихватио многа политичка начела са Запада – сем демократије. Руски политичари су беспомоћно посматрали како им тријумфалистички Запад преотима сфере утицаја после распада СССР-а. Сада им враћају мило за драго.

Спреман је да оружану силу пошаље на Грузију, Украјину или Сирију по истом рецепту по коме Америка своје националне интересе брани по сваком кутку планете. Москва наставља да оптужује Запад да се меша у послове других земаља, док у пракси користи исту методологију.

Данас Русе сумњиче да се покушајима дигиталне дестабилизације мешају у америчке, француске и немачке изборе или у брегзит. Тајни контакти са људима из кругова Трампове кампање толико су трапави да све наводи на закључак да је Путин желео да буду откривени. Он из такве афере излази моћан, његови ривали су рањиви.

Циљ је увек исти, средства су осавремењена: поткопавање поверења јавности у демократске процесе и у кредибилност западног система. Кремаљски гуруи пропаганде ослањају се на меку моћ, уместо ригидне нефлексибилности ранијих времена.

Москва по иностранству формира невладине организације какве у Русији забрањује. Медијски утицај шири се професионалније него што то ради Си-Ен-Ен. Лидери у Кремљу више не желе да каскају за временом као што су то чинили њихови троми, идеолошки заковани претходници.

Истовремено, политика двоструких стандарда нечујно је уграђена у темеље руске спољне политике. Запад се некада уљуљкивао да је монополистички власник овакве макијавелистички циничне „доктрине”. Не више.

Москва се не устеже да контрадикторним аргументима брани и остварује сопствене интересе. Примера је сијасет. Неки делују изненађујуће, али само онима који не желе да их виде или тамо где се ускраћују информације о оваквој политици Кремља.

Ствара се полигон преко кога Путин улази у арене које нису традиционално русофилске. Сајбер-тролови из Москве лобирају у корист новог референдума о независности Шкотске како би Британију увукли у хаос. Сада је, тврди се у Мадриду, на ред дошла Шпанија. „Паис” објављује текст под насловом „Путин охрабрује независност преко изасланика у Каталонији”. Русија је, пише лист позивајући се на обавештајне изворе, крајем октобра за Барселону у званичну посету послала политичара из Јужне Осетије.

Димитри Медојев је де факто министар иностраних послова махом непризнате републике створене унилатералним проглашењем независности од Грузије 1991. „Пре 26 година народ Јужне Осетије одлучио се на исте одлучне политичке кораке на путу стварања сопствене државе”, изјавио је Путину близак званичник. Потом је успостављао контакте са сепаратистима и отворио уред за „промовисање билатералних односа”.

Низак рејтинг госта не умањује значај поруке. Индикативно, Медојев је пре Шпаније прокрстарио италијанским провинцијама Венето и Ломбардија баш у време када су се тамо одржавали референдуми за добијање веће аутономије од Рима.

Све би то била легитимна борба за нова политичка упоришта, да Москва званично не изјављује да подржава суверенитет и територијални интегритет Шпаније. Политика се води од случаја до случаја, по принципу двоструких стандарда.

Нешто пре Каталоније, руска дипломатија је истовремено играла на две карте у спору ирачких централних власти и Курда који су референдумом тражили независност. Москва се придружила светским критикама курдских сепаратистичких аспирација, да би у исто време инвестирала четири милијарде долара у курдска нафтна поља.

Двоструки стандарди Русије можда се најбоље виде на Западном Балкану. Русија је подржала сецесионисте у Грузији, против је независног Косова док Републику Српску подстиче на отцепљење.

Када су избиле демонстрације у Подгорици, док су грађани протестовали против намере владе да Црну Гору уведе у НАТО, Москва је подржавала „улицу”. Нешто касније, када је македонска „улица” бучно тражила пад Владе Николе Груевског, Москва је стала уз свог фаворита. „Улица” више није била добра.

Москва је добро наплатила своју „принципијелну” подршку Србији у кризи око Косова. Путин криви ЕУ јер су дозволили Косову да се отцепи да би онда анексијом Крима насилно прекршио суверенитет и територијални интегритет Украјине.

Србија реагује на интервју амбасадора Украјине, али не и на провокативне оцене амбасадора Русије који Београд користи за обрачун са Западом, исмева америчког дипломату, а за украјинског колегу каже да је део „усташке власти”.

Удаљити Србију од Запада, то је циљ. Искористити то што Србија формално брани Украјину, али се устеже да критикује Русију која се на Криму понаша истоветно као и Американци на Косову. Кремљ вешто извози политику дуплих стандарда увлачећи Београд у опасну замку из које овдашње дипломате не знају како да се извуку.