Медицина без инжењера није могућа

Јед­на од кључ­них по­ру­ка са струч­ног ску­па под на­зи­вом „Би­о­ме­ди­цин­ско ин­же­њер­ство у на­ци­о­нал­ном окви­ру ква­ли­фи­ка­ци­ја и кла­си­фи­ка­ци­ја за­ни­ма­ња у Ср­би­ји” би­ла је да би ову про­фе­си­ју што пре тре­ба­ло пре­по­зна­ти као ре­ле­вант­ну ка­ко би они ко­ји се за њу шко­лу­ју зна­ли да их че­ка по­сао. То кон­крет­но зна­чи, ка­ко је по­ја­снио де­кан Ма­шин­ског фа­кул­те­та проф. др Ра­ди­во­је Ми­тро­вић, отва­ра­ју­ћи па­нел, да би у На­ци­о­нал­ну кла­си­фи­ка­ци­ју за­ни­ма­ња тре­ба­ло увр­сти­ти два но­ва за­ни­ма­ња: би­о­ме­ди­цин­ски ин­же­њер и кли­нич­ки ин­же­њер. Ово је уто­ли­ко ва­жни­је ако се зна да Свет­ска здрав­стве­на ор­га­ни­за­ци­ја пре­по­ру­чу­је да на 50 бол­нич­ких кре­ве­та у здрав­стве­ним уста­но­ва­ма тре­ба ан­га­жо­ва­ти по јед­ног пред­став­ни­ка те стру­ке.

Ука­зу­ју­ћи да су све тех­но­ло­шке ино­ва­ци­је у ме­ди­ци­ни, „од обич­ног сте­то­ско­па до сај­бер-но­жа” осми­сли­ли љу­ди с ин­же­њер­ским, али и од­ре­ђе­ним ме­ди­цин­ским зна­њем, др­жав­ни се­кре­тар у Ми­ни­стар­ству здра­вља др Ме­хо Мах­му­то­вић је оце­нио да је у овој обла­сти по­треб­но да „ин­же­ње­ре учи­мо ме­ди­ци­ни а док­то­ре тех­ни­ци”.

„Тре­ба­ло би да еду­ку­је­мо тех­нич­ки пи­сме­не док­то­ре и ме­ди­цин­ски пи­сме­не ин­же­ње­ре ко­ји не би са­мо одр­жа­ва­ли ме­ди­цин­ску опре­му већ би, на при­мер, има­ли и ва­жну уло­гу у раз­во­ју софт­ве­ра, бу­ду­ћи да су по­да­ци о па­ци­јен­ти­ма у Ср­би­ји са­да ин­те­гри­са­ни у је­дин­стве­ни ин­фор­ма­ци­о­ни си­стем”, ре­као је др Мах­му­то­вић.

То што би­о­ме­ди­цин­ски и кли­нич­ки ин­же­ње­ри одр­жа­ва­ју апа­ра­те у бол­ни­ца­ма са­мо је део њи­хо­вог по­сла јер су они, пре­ма ми­шље­њу ака­де­ми­ка Љу­би­ше Ра­ки­ћа, ре­дов­ног чла­на СА­НУ, рав­но­прав­ни са­рад­ни­ци ле­ка­ра и спе­ци­ја­ли­ста.

„Би­о­ме­ди­цин­ски ин­же­ње­ри тре­ба да ре­ша­ва­ју про­бле­ме од ди­јаг­но­сти­ке до те­ра­пи­је и због то­га је ва­жно да по­ста­ну део здрав­стве­ног си­сте­ма. Они би мо­гли да по­мог­ну и да се с ква­ли­фи­ко­ва­ним на­уч­ним про­јек­ти­ма кон­ку­ри­ше код ве­ли­ких ме­ђу­на­род­них фон­да­ци­ја. Њи­хо­во шко­ло­ва­ње би тре­ба­ло да оста­не на ма­шин­ским и елек­тро­тех­нич­ким фа­кул­те­ти­ма, јер уко­ли­ко их бу­де­мо шко­ло­ва­ли на ме­ди­цин­ским фа­кул­те­ти­ма, ства­ра­ће­мо од њих ла­бо­ран­те ко­јих већ има­мо”, на­гла­сио је ака­де­мик Ра­кић.

На бо­га­ту тра­ди­ци­ју би­о­ме­ди­цин­ског ин­же­њер­ства у Ср­би­ји, чи­ји ко­ре­ни се­жу од сре­ди­не про­шлог ве­ка, под­се­тио је ака­де­мик Де­јан По­по­вић, та­ко­ђе ре­дов­ни члан СА­НУ. Он је ука­зао да су се­дам­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка ју­го­сло­вен­ске стру­ков­не ор­га­ни­за­ци­је за би­о­ло­шку и ме­ди­цин­ску тех­ни­ку би­ле у члан­ству ре­ле­вант­них ме­ђу­на­род­них те­ла из ове обла­сти док се да­нас, ка­ко је на­гла­сио, у но­ви­на­ма не мо­же на­ћи ни оглас да су не­ком по­треб­ни би­о­ме­ди­цин­ски и кли­нич­ки ин­же­ње­ри.

На­су­прот то­ме, у све­ту је при­лич­но дру­га­чи­је јер, пре­ма ре­чи­ма Па­вла Ко­ва­че­ви­ћа, про­фе­со­ра но­во­сад­ског Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та, ова за­ни­ма­ња спа­да­ју у нај­при­ма­мљи­ви­ја уну­тар чи­та­ве ин­же­њер­ске стру­ке.

„Би­о­ме­ди­цин­ски ин­же­ње­ри по­ве­ћа­ва­ју ефи­ка­сност и сма­њу­ју тро­шко­ве здрав­стве­ног си­сте­ма”, ре­као је Ко­ва­че­вић, на­во­де­ћи као при­мер опе­ра­ци­о­ну са­лу без љу­ди – про­је­кат ко­ји се већ при­ме­њу­је у САД, а за­сни­ва се на то­ме да ро­бо­ти уме­сто ле­ка­ра оба­вља­ју хи­рур­шке ин­тер­вен­ци­је. 

На­по­слет­ку, зна­чај ове стру­ке са­же­то је ис­ка­зао Зо­ран Бје­ли­ца, пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Асо­ци­ја­ци­је кли­нич­ких ин­же­ње­ра Ср­би­је, ре­чи­ма: „Тех­ни­ка без ме­ди­ци­не је не­моћ­на, ме­ди­ци­на без тех­ни­ке је не­мо­гу­ћа.”