У завичај се може улагати и из Америке

На отва­ра­њу је гра­до­на­чел­ник Ужи­ца Ти­хо­мир Пет­ко­вић ре­као да по­све­ће­ност ове град­ске вла­сти до­ла­ску ула­га­ча с отва­ра­њем но­вих рад­них ме­ста ко­нач­но да­је ре­зул­тат.

– Ми смо по­след­њих го­ди­на тр­пе­ли кри­ти­ке што не­ма стра­них ин­ве­сти­то­ра, иако ве­ћи­на Ужи­ча­на не зна ко­ли­ко смо енер­ги­је уло­жи­ли да не­ко из све­та успе­шан у би­зни­су до­ђе у Ужи­це, без­ма­ло 100 ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од нај­бли­жег ауто-пу­та. Свет­ски би­зни­смен, а пре све­га Ужи­ча­нин, Де­јан Сто­јић пре­по­знао је сво­је Ужи­це као до­бру де­сти­на­ци­ју за по­сао. Мла­ди у но­вој фир­ми има­ју шан­су да стек­ну свет­ска ис­ку­ства и за­ра­де но­вац ко­ји је из­над про­се­ка у на­шој зе­мљи – ка­зао је гра­до­на­чел­ник, до­да­ју­ћи да је град уло­жио око 50.000 евра у уре­ђе­ње и опре­ма­ње уну­тра­шњо­сти бив­ше ка­сар­не где „Ин­тер­фејс про” са­да по­слу­је.

Де­јан Сто­јић је за­хва­лио гра­ду на са­рад­њи и при­пре­ми про­сто­ра у ре­корд­ном ро­ку, ре­кав­ши да је „Ин­тер­фејс про” на­стао као по­др­шка слу­жби про­да­је ње­го­ве ком­па­ни­је „ТДС мед”, плод иде­је о ши­ре­њу про­да­је на­кон по­зи­тив­них ис­ку­ста­ва у ра­ду с из­ван­ред­ним мла­дим љу­ди­ма у Ср­би­ји. На­ја­вио је за на­ред­ну го­ди­ну по­ве­ћа­ње ка­па­ци­те­та и раз­вој но­вих услу­га на се­вер­но­а­ме­рич­ком тр­жи­шту.

– Ја сам Ужи­ча­нин и мој отац је умео да ка­же ка­ко имам ужич­ки ак­це­нат и кад при­чам ен­гле­ски. Не­кад то ни­сам раз­у­мео, али сад ми је то нај­ве­ћи ком­пли­мент – ре­као је овом при­ли­ком Сто­јић.

А ко је он, чи­ме се у Ужи­цу ба­вио и ка­ко је ус­пео у би­зни­су у Аме­ри­ци са­зна­ли смо из раз­го­во­ра с њим за наш лист. Дан пре ње­го­вог по­врат­ка у САД, раз­го­ва­ра­ли смо на Зла­ти­бо­ру, где је од­сео.  

– У Ужи­цу сам се ро­дио пре 46 го­ди­на и шко­ло­вао. По­том имао ов­де аген­ци­ју за ком­пју­тер­ске услу­ге, био ин­тер­нет про­вај­дер, па и ди-џеј на ужич­ком Ра­ди­ју 31. Убр­зо по­сле бом­бар­до­ва­ња 1999. го­ди­не ре­шио сам да одем у Аме­ри­ку због на­бав­ке опре­ме за рад, на­крат­ко, па да се вра­тим. Али до­шао сам на Фло­ри­ду, сам са 600 до­ла­ра у џе­пу, и ту остао. Аме­ри­ка ме је при­хва­ти­ла као да та­мо већ при­па­дам. Сре­ћа, упор­ност или не­што тре­ће, ве­ру­јем у ми­сао да се сре­ћа до­го­ди кад ме но­ва шан­са на­ђе спрем­ног – при­ча нам Сто­јић, чо­век на­сме­јан, ве­дар, од­лу­чан.

У сва­кој при­ли­ци, на­ста­вља, да­вао је све од се­бе, ра­дио ср­цем. Палм Бич је град у ко­ме жи­ви, а ме­њао је раз­не по­сло­ве. Пр­во је пар­ки­рао во­зи­ла бо­га­та­ша ис­пред јед­ног ре­сто­ра­на, али и у то­ме је за­до­вољ­ство на­ла­зио. По­том је ко­ри­стио ужич­ка зна­ња: ра­дио ИТ кон­сал­тинг у ком­пју­тер­ском по­сло­ва­њу, спе­ци­ја­ли­зо­вао са­рад­њу с ма­лим фир­ма­ма. Го­ди­не 2001. осно­вао је сво­ју пр­ву фир­му у Аме­ри­ци, упра­во из те обла­сти.

– Та­мо су пре­по­зна­ли мо­ју страст у по­слу, по­себ­но што во­лим да ра­дим с љу­ди­ма, у че­му сам се и струч­но уса­вр­ша­вао. По­чи­њем но­ве да за­по­шља­вам и об­у­ча­вам их ка­ко да про­да­ју про­из­во­де љу­ди­ма, ра­де на пра­ви на­чин с њи­ма. „Љу­ди ку­пу­ју од љу­ди ко­ји им се сви­ђа­ју”, „Да би љу­ди дру­ге учи­ни­ли срећ­ним пр­во са­ми тре­ба да бу­ду срећ­ни”, ге­сла су ко­јих се др­жим. С вре­ме­ном ула­зим у фар­ма­це­ут­ску ин­ду­стри­ју, као ди­стри­бу­тер, ло­ги­стич­ка по­др­шка ком­па­ни­ја­ма. Отво­рио сам 2012. сво­ју ве­ле­про­да­ју, обез­бе­ђу­јем рет­ке ле­ко­ве за бол­ни­це ко­ји не­до­ста­ју ка­да ве­ли­ки ди­стри­бу­те­ри не­ма­ју мо­гућ­но­сти да за­до­во­ље по­тре­бе здрав­стве­них уста­но­ва. Јед­на смо од нај­бр­же ра­сту­ћих ком­па­ни­ја у тој обла­сти. Имам ди­стри­бу­тив­не цен­тре у пет аме­рич­ких др­жа­ва, раз­ви­је­ну са­рад­њу са око 500 бол­ни­ца у Аме­ри­ци – об­ја­шња­ва Де­јан, отац дво­је де­це, оже­њен Аме­ри­кан­ком азиј­ског по­ре­кла.

Ср­би­ју, на­рав­но, ни­је за­бо­ра­вио. У свој би­знис ју је укљу­чио кад је, ка­же, при­ме­тио да су ов­де по­след­њих го­ди­на сре­ђе­не по­ли­тич­ке и еко­ном­ске при­ли­ке. Нај­пре је у Бе­о­гра­ду отво­рио фир­му, кол-цен­тар са де­се­так за­по­сле­них, са­да и у Ужи­цу. За­до­во­љан је на­шим мла­дим рад­ни­ци­ма, ко­је ан­га­жу­је ако од­лич­но зна­ју ен­гле­ски, енер­гич­ни су и во­ле да ра­де с љу­ди­ма. 

– Они ра­де пет да­на у не­де­љи у по­по­днев­ним и ве­чер­њим са­ти­ма, ка­да је пре под­не у Њу­јор­ку. Чу­ју се са ше­фо­ви­ма на­бав­ки у аме­рич­ким бол­ни­ца­ма и да­ју им ин­фор­ма­ци­је о про­из­во­ди­ма ко­ји мо­гу да не­ста­ну у про­да­ји. Рад­ни­ци у Ср­би­ји су пла­ће­ни од­лич­но, а рад­не на­ви­ке су им ме­ра успе­ха. Про­ши­ри­ћу по­сао ов­де, но­ве мла­де за­по­сли­ти. А о Ср­би­ји у све­ту са­мо ле­по при­чам, па ме љу­ди пи­та­ју за­што сам уоп­ште до­шао у Аме­ри­ку кад ми је та­ко ле­по у за­ви­ча­ју – ка­же нам на кра­ју Де­јан Сто­јић, Ужи­ча­нин с Фло­ри­де.