Ронилац са падобраном

Рукомет јој није био превише интересантан, па га је напустила кад је у родној Бањалуци видела постер који је позивао заинтересоване да се опробају у роњењу. Сетила се њој омиљених филмова чувеног Жака Кустоа и навукла ронилачку опрему. Касније су се срели, на Дунавској експедицији, 1989. године, када јој се остварио сан да рони са прослављеним истраживачем подводног света.

– Био је задовољан како сам ронила па ме је позвао у велику експедицију по Јужној Африци која је трајала до 1996. године, до његове смрти – каже Божана Остојић, једина жена у нашој земљи инструктор роњења Светске федерације.  

Божана се са задовољством сећа јужноафричког подухвата и пророчких речи Жака Кустоа да ће се у будућности ратови водити због воде.

– Снимање је било лепо, али и напорно. Радили смо у заливу Порт Елизабет, између Антарктика и Јужне Африке. Ту смо чекали да китови уђу у залив да бисмо их снимали из близине. Експедиција је имала и земаљски тим који је испитивао археологију и историју, јер познато је да су Кустоове експедиције увек давале комплексну слику терена. Направили смо километре материјала који је емитован у две емисије, а подводни део је трајао девет минута. То говори и зашто су Кустоови филмови били толико гледани.

Божана Остојић данас је Београђанка, светска рекордерка за жене у дубини роњења, спуштала се са боцом кисеоника на више од 120 метара дубине, и, такође, може се похвалити да је уписана и у Гинисову књигу рекорда, јер је као чланица француске експедиције у ронилачкој опреми прошла најдужи пећински систем на свету у далеком Мексику који износи пуна 92 километра.

Док разговарамо на београдском Ташмајдану Божана каже да су је увек привлачили такозвани екстремни спортови. Желела је да буде пилот, али јој се та жеља није остварила, ипак адреналин је натерао да се опроба у једрилици и да наниже тридесет падобранских скокова у каријери "екстремне" спортисткиње.

– Прошла сам и курс за скакаче падобраном – додаје наша саговорница и каже да је у Америци скочила са висине од четири хиљаде метара, уз минут слободног пада што је посебно искуство.

– И роњење и падобрански скокови дају дозу адреналина, само што у роњењу много дуже трају припреме.

За време студија у Београду уписала се у највећи ронилачки клуб у бившој Југославији. Постала је државни првак и члан репрезентације. Довољно да у Београду и остане као најбоља Југословенка у подводној оријентацији и пливању перајима.

– Некада је роњење као спорт било мистификовано, само су се ретки њиме бавили. Сада више није тако. Клинци сада не јуре само за лоптом, другачије се живи, другачији је и однос према роњењу. Сада је оно комерцијализовано, раније сте морали да будете супермени да бисте се бавили роњењем. Није било тако софистициране ронилачке опреме као сада. Томе је допринео и развој туризма, данас хотели нуде кратку обуку и свако може да се опроба. Лепо је што је то постало масован спорт, али, ипак, док не прође кроз курс са инструктором нико себе не може назвати правим рониоцем.

Божана Остојић се може похвалити да је посетила многа егзотична места на планети. Летос је са члановима ронилачког клуба била на Корчули, на зиму се спрема на Мадагаскар. Прошле године су посетили Јордан, ронили на Малдивима, Маурицијусу, Занзибару...

Из Кејптауна је пренела искуства о подводном хокеју, то је изузетно захтевна и тешка игра која се игра на дах, дакле зарони се без боце кисеоника. Данас су наше девојке под њеним вођством треће у Европи.

Као једна од ретких жена врхунски ронилац, Божана каже да припадници јачег пола у овој дисциплини виде шансу за мачо доказивање, док лепши пол много озбиљније приступа овом спорту.