Како спречити етничке ратове

Објављујемо есеј „The academic West and the Balkan test”, Алексе Ђиласа, доктора социологије, есеј је објављен у енглеском часопису „Journal of Southern Europe and the Balkans”, децембра 2007.  у преводу аутора.

-----------------------------------------------------------

Књига Џона Р. Лемпија „Балкан постаје Југоисточна Европа” започиње тиме што пружа веома потребну основу истражујући географију овог дела света. Ми учимо о његовим рекама и планинским венцима, клими и изласку на море, земљи подесној за обрађивање и налазиштима руде. Све је то вешто повезано с економијом и финансијама, империјалним освајањима и влашћу, уз то са формирањем националних држава. Лемпи наглашава индивидуалност Балкана али истиче да он није у основи различит од остатка Европе за чијом културом и установама жуди, иако с времена на време жустро диже свој глас против њих. Улога великих сила и њихово супарништво, критички су представљени, од новчаних зајмова и продаје оружја до дипломатских интрига. Лемпи даље објашњава да је током двадесетог века напредак на Балкану био ограничен али стваран и да је улога Европе, мада најчешће благотворна, понекад била штетна, и не ретко у погоршавању националистичких сукоба. Нити су балканске националне идеологије по својим суштинским обележјима не-европске.

Емил Сиоран, париски филозоф румунског порекла, најавио је с типично балканском скромношћу да кроз своју метафизику жели да постави Богу питања на која Бог неће бити у стању да одговори. Сиоран је умро 1995. и биће да сада зна колико је био успешан у свом настојању. Они који проучавају ратове потекле из распада Југославије, било да су са Балкана или не, много су мање амбициозни. Али, ми знамо да су ови ратови поставили Европљанима питања на која они нису имали одговор. И још увек немају. Како спречити или зауставити етничке ратове и етничка чишћења? Ко и под којим условима има право да се отцепи и да створи државу? Како да одлучимо где да повучемо границе и заштитимо мањине? Ова и многа друга само мало мање значајна питања, о религији и култури, језику и идентитету, остају нерешена после нашег недавног крвопролића. Европљани су сем тога посрамљени својим незнањем зато што се многи делови света сусрећу са сличним проблемима а од њих очекују савет и смернице.

„Балкан постаје Југоисточна Европа: Век рата и транзиције” је корак напред у потрази за одговорима, регионалним и глобалним. Ова књига нам пружа богато и софистицирано приповедање, као и важан увид и зрео суд. Мада сасвим реалистична, књига успешно избегава честа описивања насиља и свирепости, тако типична за западно писање о Балкану, које је обично прожето сопственим „оријентализмом”, у смислу истоимене књиге Едварда Саида (Edward Said). Можемо, такође, бити захвални Лемпију за његов просвећени став и оптимистички тон.

Лемпи је предани компаративиста и он истиче сличности и разлике између балканских земаља и истиче сличности и супротности, било да расправља о градском планирању или нивоима писмености, слободи штампе или расту фашистичких покрета, борби за право жена да гласају или војној стратегији и тактици. Вероватно ће изненадити многе Србе да чују како је у једном раздобљу пре Другог светског рата Бугарска била слободнија од Краљевине Југославије, а сви балкански народи би требало да црпу надахнуће из напретка Грчке која је често бивала најсиромашнија а сада је најбогатија земља у региону.

Највероватније није од општег значаја, али и поред тога подстиче моју уобразиљу то што су балкански недемократски режими били склони да издвајају политичке затворенике на острва. Лемпи помиње дунавско острво Белене у Бугарској, Голи оток у Југославији и „острвске логоре” у Грчкој. Ова листа би се могла проширити. Да ли су острва била само најједноставније практично решење да се постигне висок степен обезбеђења или су владе биле толико несигурне у себе да су морале да предузму ванредне мере за изоловање затвореника?

Наставиће се