Биљке разликују боје, чују и осећају

У раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку”, изра­ел­ски на­уч­ник от­кри­ва у ду­ху на­сло­ва сво­је књи­ге шта све биљ­ка зна.

„Ре­че­но ’чо­ве­ко­ли­ким’ је­зи­ком, мо­же­мо ре­ћи да биљ­ке ви­де јер ра­сту и по­ви­ја­ју се у прав­цу све­тла. Та­ко­ђе, оне раз­ли­ку­ју бо­је јер кад их из­ло­жи­те исто­вре­ме­но цр­ве­ној и пла­вој све­тло­сти увек се окре­ћу ка пла­вом све­тлу”, на­во­ди Ше­мо­виц.

Биљ­ке, та­ко­ђе, мо­гу да осе­те до­дир.

„Се­ти­мо се, на при­мер, ка­ко ме­со­ждер­ка ухва­ти ин­сек­та или жа­бу ко­ји ста­ну на њу. При том, она зна да тре­ба да се за­кло­пи тек кад плен до­ђе на ње­ну сре­ди­ну. Оно што је ин­те­ре­сант­но је­сте да се ме­со­ждер­ки­на клоп­ка не­ће за­тво­ри­ти ако плен на­дра­жи са­мо јед­ну дла­чи­цу на њој, већ је по­треб­но да до­дри­не нај­ма­ње две. Раз­мак из­ме­ђу до­ди­ри­ва­ња две дла­чи­це, да би се клоп­ка за­тво­ри­ла, мо­ра да бу­де ма­њи од 30 се­кун­ди, што све­до­чи да биљ­ке има­ју и ме­мо­ри­ју”, на­во­ди Ше­мо­виц.

Осим крат­ко­роч­ног, биљ­ке има­ју и ду­го­роч­но пам­ће­ње. Оне пам­те вре­мен­ске при­ли­ке и не­при­ли­ке ме­се­ци­ма уна­зад и пре­но­се их бу­ду­ћим ге­не­ра­ци­ја­ма ко­је се вре­ме­ном адап­ти­ра­ју на кли­мат­ске усло­ве под­не­бља у ко­јем ра­сту та­ко што им при­ла­го­ђа­ва­ју соп­стве­ну фи­зи­о­ло­ги­ју, ис­ти­че овај на­уч­ник.

А да ли биљ­ке па­те због ло­ших вре­мен­ских усло­ва?

„То би тре­ба­ло пи­та­ти пси­хо­ло­ге за биљ­ке ко­ји, на­жа­лост, не по­сто­је. Осим то­га, пат­ња је су­бјек­тив­на ствар. Оно што вас фи­зич­ки бо­ли, не­ког дру­го­га не мо­ра. Чак и ако у игру укљу­чи­мо емо­тив­ни бол, ства­ри оста­ју су­бјек­тив­не. По­сто­је љу­ди ко­ји су те­шко бо­ле­сни, али су рас­по­ло­же­ни и ве­дри, као и они ко­ји су би­о­ло­шки здра­ви, али су не­срећ­ни. С дру­ге стра­не, из­ве­сно је да кад се биљ­ци по­це­па лист, она не ври­шти од бо­ла, али мо­же да про­ме­ни свој раз­вој ка­ко би оп­ста­ла”, на­во­ди Ше­мо­виц.

Исто­вре­ме­но, по­вре­ђе­не биљ­ке уме­ју да еми­ту­ју по­ру­ку ко­јом ће упо­зо­ри­ти сво­је су­се­де да су из­ло­же­не, на при­мер, на­па­ду бу­ба.

„Ре­ци­мо, ако јед­но ста­бло на­пад­ну ште­то­чи­не, на­гри­за­ју­ћи му ли­сто­ве, ти по­це­па­ни ли­сто­ви ће еми­то­ва­ти гас ко­ји ће здра­во ли­шће су­сед­ног др­ве­та ап­сор­бо­ва­ти то јест ’оми­ри­са­ти’ и од­го­во­ри­ће хе­миј­ским про­це­сом ко­јим ће се­бе за­шти­ти­ти од на­је­зде”, об­ја­шња­ва Ше­мо­виц.

Јед­на од нај­ве­ћих за­блу­да, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, ве­зу­је се за то да биљ­ке ви­ше пре­фе­ри­ра­ју кла­сич­ну му­зи­ку не­го ро­кен­рол. Ше­мо­виц об­ја­шња­ва да на ту те­му има ма­ло­број­них и сум­њи­вих ис­тра­жи­ва­ња у ко­ји­ма се му­зич­ки афи­ни­тет ис­пи­ти­ва­них би­ља­ка по пра­ви­лу по­кла­па с му­зич­ким уку­сом ауто­ра.

„Та­кви ауто­ри би мо­жда би­ли бо­љи ба­што­ва­ни ко­ји би раст би­ља­ка под­сти­ца­ли сво­јом оми­ље­ном му­зи­ком. А ис­тра­жи­ва­ња о ро­кен­ро­лу и кла­си­ци по­ти­чу из ше­зде­се­тих го­ди­на 20. ве­ка кад се сма­тра­ло да рок му­зи­ка штет­но де­лу­је на омла­ди­ну. Да би то ’до­ка­за­ли’, по­је­ди­ни ’ис­тра­жи­ва­чи’ су при­бе­га­ва­ли пу­шта­њу јед­не и дру­ге вр­сте му­зи­ке биљ­ка­ма. Њи­хо­ви тек­сто­ви ни­су ни­кад штам­па­ни у на­уч­ним ча­со­пи­си­ма. На­ме­ра тих ауто­ра је би­ла да до­ка­жу да ли је ро­кен­рол ште­тан, а не да ли биљ­ке мо­гу да чу­ју. А не мо­гу”, за­кљу­чу­је Ше­мо­виц.