Кад је Станимир суфлирао Бобију Фишеру
Чачак – Ако се мери начином живота, Чачак је уствари у Андалузији. Најбољи српски шахиста Љубомир Љубојевић (67), који живи на југу Шпаније, од срца се обрадовао сусрету са завичајним пољима и гудурама. Крај прошле седмице био је празник за све чачанске шахисте и људе око. Повод и обичан и чудноват: домаћи ШК Борац обележио је осам деценија од оснивања, а мештанин Станимир Николић (83) четрдесет лета откако је постао велемајстор.
Ово је баш била прилика да се укаже част великим шаховским личностима нашег народа. Ко хоће да слави наћи ће начин, а Љубојевић је на кафи код чачанског градоначелника Милуна Тодоровића, на запажање новинара да је једини Србин који је тукао за таблом све светске прваке свог доба – Анатолија Карпова, Гарија Каспарова и Вишнаватана Ананда – сместа учинио малу исправку:
– Прескочили сте Владимира Крамника.
Мада се у нас често догађа да људи окрену леђа међу собом, збива се каткад и другојачије. Тако је Милоје Стевановић (69), власник озбиљних предузећа у Чачку и Београду, ових дана написао и штампао књигу о свом пријатељу Станимиру Николићу.
Стевановић је био секретар Општинског комитета Савеза комуниста у Лучанима кад је критиковао (своје) другове, па су га властиимајући одмах превели у стање без посла и хлеба. Драгачевци би казали: беше остављен кô кос без песме, на јесењој грани. Нису се познавали, али је Николић једне вечери позвао Милоја телефоном у Гучу, замолио га да дође на разговор у Чачак и одмах му дао посао у подружници ЈИК банке, где је велемајстор био директор. То је Станимирова природа: не знам те, ништа не захтевам, али хоћу да ти помогнем.
На свечаности у препуној, великој дворани Градске скупштине у Чачку, првак Народног позоришта из Београда Миленко Павлов минулог петка ишчитао је посвету Милојеву на првој страници књиге, Станимиру посвећене. Међу корицама те повеснице сабрано је тачно стотину најбољих Николићевих партија, од победе против Давида Бронштајна па даље. Мада није сачувана она кад је збрисао Мишу Таља у Бугојну. Али јесте ова забелешка Милоја Стевановића, коју из књиге преносимо:
„Анализа једне критичне позиције. Присутан је Боби Фишер. Станимир посматра велемајсторе како вуку потезе и ћути. Када су се изређали сви могући предлози, он се осмелио да самоме Бобију Фишеру покаже и свој потез у критичној позицији, на који нико није обраћао пажњу.”
Потез је био изузетне јачине, али скривен. Оборио све што се анализирало до тада. Фишер је сатима анализирао нову позицију после Станимировог потеза, чудећи се шта се то збило!
Била је реч о анализи тек завршене и веома оштре и компликоване партије Кавалек – Фишер, која је окончана ремијем. Фишер је, међутим, у 21. потезу по тој анализи могао да повуче добитнички потез. Гледајући у плочу па у Станимира, Боби је зачуђено вртео главом. Велемајстор Марић је такође био присутан и у шали рече Фишеру: „Stanimir’s move!”
Најбољи играч света свих времена више пута је то понављао („Stanimir’s move!”) а Николић упитао Марића: „Јесам ли га заиста смувао овим потезом, када стално понавља Stanimir’s move?”
Драгољуб Јоксимовић, у своје доба савезни капитен српске репрезентације и деценијама уредник у „Политици” надахнуто је, на свечаности у Чачку, беседио:
– Пресрећан сам што сам у разним приликама могао да се дружим са Станимиром Николићем и желим да заједно прославимо 50 година његовог велемајсторства.
А велемајстор Љубомир Љубојевић, описао је сусрет с неким старим Африканцем који му је, вели, пренео мудрост свог народа – победник није онај ко први стигне, него ко најдаље оде.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
