Хуманитарка без споменика

Како су објаснили у главном одбору Удружења логораша и потомака „Јасеновац - Београд”, иницијатива да се обележи сећање на Диану Будисављевић траје већ неколико година.

– Наше Удружење је још 2005. покренуло поступак да се у Београду подигне споменик жртавама геноцида и заточеницима логора у такозваној Независној државни Хрватској и то упутило Скупштини града, али одговор који смо тада добили био је негативан и циничан. То нас није обесхарбрило. Наставили смо да шаљемо дописе. У децембру 2014. предали смо захтев да Диана Будисављевић, заслужна за спасавање хиљаде српске деце из злогласних логора треба да добије споменик – причају у Удружењу.

Убрзо је стигао позитиван одговор градске Комисије за споменике и називе тргова и улица на челу са Јасмином Митровић Марић.

– То нам је пробудило наду да ће се овој жени српски народ напокон одужити на прави начин. Сачињена је комисија са предлозима где би требало то обележје да се нађе. Били су то Пионирски парк, Пионирски град, али смо ми сматрали да би можда најбоље решење био Ташмајдан и падина код „Последње шансе”. Наш предлог је био и да то не буде само Дианина биста, већ обележје у коме би се видела деца да се бар може наслутити њена мисија. На том састанку одржаном 2015. године договорено је и да се почне са утврђивањем какав би конкурс требало расписати за израду споменика. Докле се сад стигло, не знамо – кажу у поменутом удружењу.

Према постојећим подацима Диана је из логора Лобор-град, Горња Ријека, Стара Градишка, Млака, Јабланац, Уштица, Сисак... спасила 12.600 дечака и девојчица, већином српске националности и сместила их у прихватилишта и породице. Од тог броја, због последица тортуре у логорима је више од 3.000 умрло.

Орден за храброст

Диана (Обексер) Будисављевић рођена је 1891. године у Инсбруку, у Аустрији. Удала се за Јулија Будисављевића, професора хирургије и 1919. с њим преселила у Загреб. Припадали су високим загребачким круговима, што је највероватније, осим Дианиног порекла, утицало да их мимоиђе усташки бес.– „Акција Дијана Будисављевић” покренута је у Загребу у октобру 1941. године, а проистекла је из њене намере да упути новчану помоћ Српкињама и њиховој деци у логору Лобор-град. На томе се ипак није зауставила, већ је почела да развија мрежу сарадника. У јуну 1942. кренула је у извлачење деце која су после офанзиве на Козари депортована у логоре. У том раду прикључио јој се већи број сарадника, међу њима супруг и две ћерке – прича кустос историчар Јасмина Тутуновић Трифунов из Музеја жртава геноцида.Иако јој је глава била у торби (стан јој је претресао и Гестапо) успела је да преко својих бечких веза и познанстава са представницима немачког Рајха дође и до Андрије Артуковића, Еугена Кватерника, а од поглавника Павелића непосредно добије дозволу да у јуну 1942. из логора изведе децу.– Организовала је транспорт деце из логора, затим је радила на њиховом лечењу и збрињавању. „Акција” је трајала све до краја рата, када су у њен стан у мају 1945. ушли „представници” Министарства социјалне заштите из Загреба и однели картотеку у којој су се налазили сви подаци о деци.Тада су однета и четири албума са сликаме деце које је она фотографисала у логорима – каже Тутуновић Трифунов.На основу сачуваних делова картотеке, неки малишани су успели да сазнају одакле су и које им је порекло. Иза ње је остао и Дневник у коме је сведочила о страдању 23.000 девојчица и дечака са Козаре у усташким логорима.Српска православна црква постхумно ју је одликовала Орденом царице Милице, а Република Србија Златном медаљом за храброст.Остале су забележене њене речи: „Најлепши дар који сам у животу добила била је могућност да људе спасим од сигурне смрти”.Умрла је, заборављена, 1978. године у Инсбруку.