Богослужења у подморници, броду и возу

Заљубљеници у српско-византијски стил православних храмова намрштили су се на идеју протојереја Славка Божића да се на Ади Циганлији подигне црква посвећена светом Николи у облику брода на којем би било постављено чак и једро. Упориште за овакав црквено-градитељски искорак отац Славко, старешина храма Светог Ђорђа на Чукарици, налази у коренима хришћанске вере. Црква се сматра бродом спасења чији је праузор Нојева арка описана у старозаветној књизи Постања.

Апостолским установама је прописано да „Дом Господњи мора да буде дугуљаст, постављен према изласку Сунца, са споредним просторијама са обе стране, тако да је сличан лађи”.

И док српска престоница чека на своју новозаветну „лађу спасења”, Волгом од 2004. године плови прави брод-црква „Свети кнез Владимир”. Некадашњи десантни брод претворен је у прави храм у препознатљивом руском стилу. Сваке године ова пловећа црква дуж најдуже европске реке обилази насеља у којима нема православних богомоља. На броду се служи литургија, обављају крштења и венчања. Ова необична црква има и две велике светиње честице моштију двојице руских светитеља Фјодора Ушакова и Александра Невског.

Идеју да подигне цркву на броду добио је Владимир Карецки, председник јахт клуба „Једро” из Волгограда. За време страшне олује 1996. године налазио се на броду „Владимир Висоцки” који је једва одолевао снажним ударима таласа. Карецки је тада, како је испричао руским медијима, почео да се моли Богу. У једном тренутку заветовао се да ће, ако не потону, у знак захвалности подићи пловећи храм.

Када је у питању Московска патријаршија, то није крај необичним црквама. Русијом шпартају већ три специјална мисионарска воза у којима је по један вагон претворен у прави православни храм. Тако је за воз „Милосрђе” архиепископ јекатеринбуршки и верхотурски Викентије 2001. године освештао цркву-вагон посвећен Светом кнезу Данилу Московском. Вагон храм је подељен на два дела, богослужбени, у који може да стане око 40 верника и други део у којем се налазе три купеа и мала трпезарија.

За пределе Сибира до којих возови још не стижу недавно је у Волгограду на шасији камиона „камаз” постављена и монтажна црква дуга 15 метара. На овако малом простору налази се и мини-православна библиотека, али и кабина за одмор свештенослужитеља.

Православна богослужења не морају да се увек обављају у храму. Довољно је да свештенослужитељ има антиминс ( литургијско платно са честицом моштију) које замењује часну трпезу о олтару.

Тако је, како јавља агенција Интерфакс, почетком априла руски архиепископ Петропавловска и Камчатке Игњатије служио први пут Свету литургију на Северном полу, 90 степени северно од Гринича. Служило се у шатору претходно освештаном у част Светих дванаест апостола, „што је знак да је Јеванђеље Господње достигло крајње границе наше планете”. Овај руски архијереј остаће упамћен и по томе што је био први свештеник који је служио Свету литургију у атомској подморници на дну Арктичког океана 1998. године. За ту прилику подморница је заузела правац исток-запад.

И док „београдско море” чека на своју прву необичну по изгледу богомољу, која неће бити нека лоша копија Студенице или Грачанице, архитекта др Предраг Ристић, који је до сада пројектовао 80 цркава, подсећа на своју идеју из 1990. године која још није реализована. Ристић је тада предложио да се на Великом ратном острву подигне светлоносни пирг – црква крстионица посвећена „куму“ свих Словена Светом патријарху Фотију и свим српским и осталим новомученицима. Ратно острво, како каже Ристић, било је својеврсно гробље за време Другог светског рата. Лешеви који су из Јасеновца плутали чак до Београда сахрањивани су на том парчету земље на ушћу Саве у Дунав.

„Имао сам 14 година, али још памтим стравичне слике из 1944. године. Група људи са белим крпама преко лица гурају гомиле лешеве кроз решетке срушеног савског моста”, сећа се Предраг Ристић.

Према пројекту црква са доксатом на Ратном острву имала би само тридесетак квадрата и била би подигнута на кули налик хиландарском пиргу у чијој дубини би ископан артески бунар. На врху мале куполе налазио би се осветљени крст.

Србија, за разлику од Русије, нема цркве на шинама или точковима, али има један раритет у православном свету, а то је црква „Оџаклија” у Лесковцу посвећена рођењу пресвете Богородице. Да би надмудрили Турке, који 1803. године који нису дозвољавали обнову храма, Срби су рекли да уместо цркве дижу кућу. Као доказ ставили су оџак по чему је црква и добила име. Оџак је постојао до 1963. године када се урушио, али је у цркви остало огњиште. Црква је поново обновљена 1992. године.

У првим вековима хришћанима су се окупљали на молитву по катакомбама и пећинама. Али, једна „катакомбна црква” из 20. века налази издубљена у стени код Малог Зворника. Ову пећинску цркву у облику крста направили су војници и радници који су од 1932. до 1934. године у близини градили подземни град за Карађорђевиће. После Другог светског рата ова црква је дуго била заборављена и сматрана за један од ходника овог подземног склоништа све док 2003. године поново није откривена.