Размишљај чулима, осећај умом

Феномени великих савремених изложби – уз обнављање њихове виталности, изоштравању идентитета па и неговању традиције – огледају се у ангажовању великог креативног потенцијала, стратегији пажљивог фокусирања рецентне сцене и валидним критичарским рецепцијама. Бијенале визуелних уметности у Венецији, 52. издање, представља један такав интернационални догађај, најстарији и, судећи по обиму који се у сваком новом издању увећава, највећи и још увек веома престижни преглед савременог визуелног стваралаштва.

Самим тим, лидерска позиција уметничког директора и компетентност селектора овакве манифестације посебно је захтевна и одговорна, а ове године је први пут у историји Бијенала поверена Американцу, Роберту Стору. Поред тога што је личност завидних професионалних референци, Стор је сликар, кустос и професор, председавао је 2006. жиријем на Октобарском салону у Београду. Може се рећи да ова чињеница, само једна у низу неговања комуникацијских веза, потврђује позитиван аспект потребе о умрежавању Србије у интернационални уметнички контекст.

Наслов изложбе обично акцентује ауторски концепт уметничког директора и открива његове селекторске аспирације. У случају Роберта Стора, дихотомија поетичног и провокативног наслова "Размишљај чулима, осећај умом" (позајмљен рефрен песме), стабилизована је својим додатком Уметност у времену садашњем, чије је експлицитно значење у исто време флексибилно и отворено за различите идејне и естетске дискурсе. Вођен тако постављеним концептом Стор је своју међународну селекцију од 100 аутора поставио у италијанском Павиљону и Арсеналима, а у тој подели, у два различита амбијента, водио је рачуна, пре свега, о својствима уметничких радова и њиховим просторним концептима.

Централна поставка у Италијанском павиљону – у контексту Бијенала и његовог концепта идејно и естетски разуђене мега-изложбе – добрим делом има готово свечарски карактер музејске поставке проверених стандарда. То се најпре односи на радове магистралних појава у уметности друге половине 20. века, од најстарије Луиса Буржуа, Елсворта Келија, Герхарда Рихтера, Роберта Рајмона, Бруса Нојмана, Данијела Бирена до Џени Холцер, Рејмонд Петибонда, Зигмар Полкеа, чији рецентни радови потврђују завидну стваралачку актуелност и виталност.

На фасади италијанског Павиљона је пројекат у духу концептуалних језичких радова Лоренса Вајнера (Lawrence Weiner), значајне фигуре у историји концептуалне уметности. Рад Американке Ненси Сперо, провокативна плафонска инсталација води у смиреније сликарске одаје овог павиљона. Врсту омажа недавно преминулим доајенима светске сцене укључивањем њихових радова – Мартин Копенбергер, Сол Ле Вит, Феликс Гонзалес Торес или Чен Зен- Стор интегрише интелектуална, емотивна и перцептивна својства њиховог дела у корпус уметничких идеја 21. века.

Сторова премиса о Уметности у времену садашњем упечатљивија је у монументалном простору Арсенала по чијој се издуженој оси нижу инсталације, видео-радови, дигитални принтови, фотографије документарног проседеа. Мада је изјавио да није правио политичку изложбу, актуелне друштвене и политичке теме преовлађују, а у уметничко-документарном контексту и фрагментарности појава мешају се деструкције из немирних зона Бејрута, Чилеа, Израела. Инсталација Зорана Насковског и видео-рад Паола Каневарија, дијалошки компатибилни и читљиви, по концепту уметности заснованој на времену и документу, везују се за нашу недавну ратну прошлост. Истом контексту припада рад Емили Принс, њена мапа света начињена је од лица убијених у рату, скинутих са интернета и претворених у цртеже.

Изложба у Арсеналима је структурисана у наративном току, да охрабри поновно читање и довођење у везу радова; од просторне инсталације Један веома диван дан прекосутра Луке Биволија до утопијске визије града у Тибету, пројекта Иље и Емилије Кабаков. Међу радовима у Арсеналима својом монументалношћу и визуелном лепотом издваја се таписерија од алуминијумских затварача за флаше Гане Ел Анатсуиа. У оквиру Сторовог ауторског модела изложбе у којој је контрола над простором примарна, он је у Арсеналима учинио неколико изненађења смештајући ту павиљон Турске, изложбу савремене афричке уметности и италијанске уметнике Франческа Вецолија и Ђузепеа Пенонија.

Концепт националних презентација је део традиције и представља највећи део овог Бијенала. Број националних селекција ове године је достигао рекордних 76 земаља, а први пут се представљају Молдавија, Таџикистан, Либан, Мексико, Роми.

Позната по убедљивим и провокативним личним причама Трејси Емини у Британском павиљону је поставком Позајмљено светло (цртежи, акварели, вез, неоне, скулптуре) демонстрирала изузетну стваралачку персоналност и храброст. Концепт Софи Кал у Француском павиљону, такође, припада личној причи у којој су односи полова редуцирани укључујући и комуникацију интернетом. Јапанска селекција је одлична а моћна и евокативна инсталација Има ли будућности за нашу прошлост. Тамно лице светлости, Масао Окабе је интерактиван work in progress; публика може да направи и понесе фротаж на каменим блоковима донетим из Хирошиме, синонимом трагедије и историјске савести 20. века. Међу националним селекцијама посебно су убедљиви и узбудљиви радови у руском Павиљону, посебно 3д филм Последња побуна, који фокусира неизвесну будућност.

За Србију је ово 52. Бијенале значајно јер се први пут представља као држава на мапи светске уметничке сцене и у свом матичном Павиљону, донедавно југословенском. Владимир Величковић, комесар, избором Мрђана Бајића, водећег вајара средње генерације са одређеном међународном репутацијом, начинио је добар уметнички и стратешки потез и за достојну националу презентацију и за самог Бајића. Бајићева поставка Ресет конципована у три целине, представља својеврсни резиме 20 година стваралаштва и кулминацију пуне уметничке зрелости.

Награде Бијенала биће додељене пре затварања изложбе, а на церемонији отварања додељен је само "Златни лав", награда за животно дело уметнику из Малија Малику Сибидеу. Овај уметник документарне фотографије – портретиста је први уметник из Африке који је добио ово велико признање.