Новинари који се баве политиком

Независно од тога што је, према нашем закону, сваки функционер „дужан да две године од престанка обављања функције пријављује своју имовину, као и да се суздржава од обављања посла или прелажења на други посао који у било којем облику може да буде у сукобу интереса и сукобу са његовом функцијом”. Изгледа да Јанковић сматра да за њега закони не важе, да може сам да одлучује које ће информације дати јавности, а које не, као и да може да дели новинаре на подобне и неподобне.

Јанковићева бахатост ме не чуди и она је само његов проблем, али је невероватно да ниједно новинарско и медијско удружење у Србији није стало у одбрану новинара ТВ „Пинк” Дацовића, нити је осудило такво понашање лидера опозиције. Пет недеља раније, новинарска удружења и неке невладине организације здушно су осудили моју расправу са новинарком телевизије Н1 Мајом Николић. За разлику од Јанковића који је одбио да одговори на питање и вређао новинара, ја сам покушао да одговорим на питање које ми је постављено. Када сам рекао да је проблем настао јер је бивши градоначелник Београда Драган Ђилас потписао у јуну 2013. године решење којим је раскинут уговор и тиме је умањено потраживање града Београда, био сам прекинут од стране новинарке речима „да оставим Ђиласа на миру”. Замолио сам новинарку да ме не прекида и да ме пусти да одговорим на питање, али сам поново био прекинут. Нема особе на свету која не би прекинула разговор после таквог понашања, али јавна личност мора да има виши степен толеранције. Реаговао сам на такво понашање бурније него што је требало.

Данас ми је жао што нисам мирније одговорио на провокацију новинарке која очигледно жели да се бави политиком уместо новинарством. Без обзира на све, разумем реакцију новинарских удружења јер она су еснафске организације које су увек на страни професије коју штите. Оно што не разумем је зашто за домаћа новинарска удружења новинари Дацовић и Николић немају исти третман? Зашто штите новинарку Николић, а не и новинара Дацовића? Да ли је разлог то што новинарка Николић ради за телевизију чија је уређивачка политика против Владе Србије, а новинар Дацовић за медијску кућу која подржава политику Александра Вучића? Да ли зато што су лидери српских новинарских удружења политички противници Александра Вучића који себи дају за право да новинаре деле на оне првог и другог реда, односно на оне које треба да штите и оне у чију заштиту не треба да стану?

Да ли наша новинарска удружења ћуте због тога што председник Европске федерације новинара Могенс Блихлер Бјерегард у интервјуу за Радио Слободна Европа није помињао повређивање новинарки ТВ Пинк Гордане Узелац и Маје Драговић од стране припадника фашистичког покрета Двери, већ само случај новинарке „Данаса” Лидије Валтнер? Лидија Валтнер заслужује заштиту као и сви други новинари, али да ли су њене колегинице са „Пинка” Узелац и Драговић мање вредне, па њихове еснафске организације не сматрају да треба да реагују када су оне физички угрожене? Чему онда перформанси, окупљања, акције и све остало што ради та група новинара када је јасно да је њихова еснафска борба у ствари маска за политичку акцију коју воде против садашње власти? Зар није поштеније да уђу у политику, како сам саветовао новинарки Николић?

Пре свечане академије поводом Дана ослобођења Београда, која је одржана у Народном позоришту, званице је на улазу сачекало неколико новинара, међу којима су биле Тамара Спаић и Антонела Риха које познајем. Делили су летке на којима су наведени наводни притисци на медије, међу којима је био и пример моје расправе са новинарком телевизије Н1. Нажалост, напад на новинарке Узелац и Драговић није пример притиска на медије који је заслужио да се нађе на њиховом летку. И ту долазимо до суштине проблема. Новинари који раде у медијима чија уређивачка политика подржава Владу Србије за њих нису новинари. Као што су за њиховог политичког лидера Сашу Јанковића припадници владајуће Српске напредне странке грађани другог реда којима прети лустрацијом и прогоном.

Таква „талибанизација” друштва коју спроводе заиста је непримерена за било које модерно друштво, али јасно показује како би изгледала Србија када би, не дај боже, добили прилику да је воде. Е баш зато, поменутим новинарима не верујем да се боре за своју професију све док не видим летак којим ће осудити беспримерно понашање Саше Јанковића и вређање новинара Дацовића, као и повређивање новинарки Узелац и Драговић од стране фашиста из Двери. Док се то не деси, њихове активности су чиста политика усмерена на рушење власти која је добила поверење на изборима и ништа више.