Novinari koji se bave politikom
„Da se davim i da vi prolazite, ne bih tražio pomoć od vas”, reče ove nedelje lider opozicije Saša Janković, „odgovarajući” na pitanje novinara Bojana Dacovića. Novinar ga je pitao da li može da prokomentariše pisanje „Politike” da je registrovao privatnu agenciju za konsalting, a da za to nije dobio saglasnost Agencije za borbu protiv korupcije.
Prema pisanju „Politike”, Agencija za borbu protiv korupcije je utvrdila da je Janković, obavljajući funkciju zaštitnika građana, imao bezbednosni sertifikat koji omogućava pristup državnim tajnama, a da je u prijavi u kojoj je tražio odobrenje da registruje firmu naveo da će se ona, između ostalog, baviti bezbednošću. Nema dileme da je odgovor na ovo pitanje, posebno kada je u pitanju lider političke stranke, tema za koju je javnost zainteresovana. U bilo kojoj demokratskoj zemlji, kada bi se ova ili slična priča pojavila u javnosti, političar bi morao da da objašnjenje.
Nezavisno od toga što je, prema našem zakonu, svaki funkcioner „dužan da dve godine od prestanka obavljanja funkcije prijavljuje svoju imovinu, kao i da se suzdržava od obavljanja posla ili prelaženja na drugi posao koji u bilo kojem obliku može da bude u sukobu interesa i sukobu sa njegovom funkcijom”. Izgleda da Janković smatra da za njega zakoni ne važe, da može sam da odlučuje koje će informacije dati javnosti, a koje ne, kao i da može da deli novinare na podobne i nepodobne.
Jankovićeva bahatost me ne čudi i ona je samo njegov problem, ali je neverovatno da nijedno novinarsko i medijsko udruženje u Srbiji nije stalo u odbranu novinara TV „Pink” Dacovića, niti je osudilo takvo ponašanje lidera opozicije. Pet nedelja ranije, novinarska udruženja i neke nevladine organizacije zdušno su osudili moju raspravu sa novinarkom televizije N1 Majom Nikolić. Za razliku od Jankovića koji je odbio da odgovori na pitanje i vređao novinara, ja sam pokušao da odgovorim na pitanje koje mi je postavljeno. Kada sam rekao da je problem nastao jer je bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas potpisao u junu 2013. godine rešenje kojim je raskinut ugovor i time je umanjeno potraživanje grada Beograda, bio sam prekinut od strane novinarke rečima „da ostavim Đilasa na miru”. Zamolio sam novinarku da me ne prekida i da me pusti da odgovorim na pitanje, ali sam ponovo bio prekinut. Nema osobe na svetu koja ne bi prekinula razgovor posle takvog ponašanja, ali javna ličnost mora da ima viši stepen tolerancije. Reagovao sam na takvo ponašanje burnije nego što je trebalo.
Danas mi je žao što nisam mirnije odgovorio na provokaciju novinarke koja očigledno želi da se bavi politikom umesto novinarstvom. Bez obzira na sve, razumem reakciju novinarskih udruženja jer ona su esnafske organizacije koje su uvek na strani profesije koju štite. Ono što ne razumem je zašto za domaća novinarska udruženja novinari Dacović i Nikolić nemaju isti tretman? Zašto štite novinarku Nikolić, a ne i novinara Dacovića? Da li je razlog to što novinarka Nikolić radi za televiziju čija je uređivačka politika protiv Vlade Srbije, a novinar Dacović za medijsku kuću koja podržava politiku Aleksandra Vučića? Da li zato što su lideri srpskih novinarskih udruženja politički protivnici Aleksandra Vučića koji sebi daju za pravo da novinare dele na one prvog i drugog reda, odnosno na one koje treba da štite i one u čiju zaštitu ne treba da stanu?
Da li naša novinarska udruženja ćute zbog toga što predsednik Evropske federacije novinara Mogens Blihler Bjeregard u intervjuu za Radio Slobodna Evropa nije pominjao povređivanje novinarki TV Pink Gordane Uzelac i Maje Dragović od strane pripadnika fašističkog pokreta Dveri, već samo slučaj novinarke „Danasa” Lidije Valtner? Lidija Valtner zaslužuje zaštitu kao i svi drugi novinari, ali da li su njene koleginice sa „Pinka” Uzelac i Dragović manje vredne, pa njihove esnafske organizacije ne smatraju da treba da reaguju kada su one fizički ugrožene? Čemu onda performansi, okupljanja, akcije i sve ostalo što radi ta grupa novinara kada je jasno da je njihova esnafska borba u stvari maska za političku akciju koju vode protiv sadašnje vlasti? Zar nije poštenije da uđu u politiku, kako sam savetovao novinarki Nikolić?
Pre svečane akademije povodom Dana oslobođenja Beograda, koja je održana u Narodnom pozorištu, zvanice je na ulazu sačekalo nekoliko novinara, među kojima su bile Tamara Spaić i Antonela Riha koje poznajem. Delili su letke na kojima su navedeni navodni pritisci na medije, među kojima je bio i primer moje rasprave sa novinarkom televizije N1. Nažalost, napad na novinarke Uzelac i Dragović nije primer pritiska na medije koji je zaslužio da se nađe na njihovom letku. I tu dolazimo do suštine problema. Novinari koji rade u medijima čija uređivačka politika podržava Vladu Srbije za njih nisu novinari. Kao što su za njihovog političkog lidera Sašu Jankovića pripadnici vladajuće Srpske napredne stranke građani drugog reda kojima preti lustracijom i progonom.
Takva „talibanizacija” društva koju sprovode zaista je neprimerena za bilo koje moderno društvo, ali jasno pokazuje kako bi izgledala Srbija kada bi, ne daj bože, dobili priliku da je vode. E baš zato, pomenutim novinarima ne verujem da se bore za svoju profesiju sve dok ne vidim letak kojim će osuditi besprimerno ponašanje Saše Jankovića i vređanje novinara Dacovića, kao i povređivanje novinarki Uzelac i Dragović od strane fašista iz Dveri. Dok se to ne desi, njihove aktivnosti su čista politika usmerena na rušenje vlasti koja je dobila poverenje na izborima i ništa više.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
