Лажне вести – ново лице пропаганде

Лажне информације нису ништа ново. Неко је овде цитирао Марка Твена („Док истина обује ципеле, лаж пропутује пола света”) како би подсетио да је то стари проблем. Ново је данас само то што друштвене мреже наглашавају тај феномен. Све је постало много брже, исхитреније; самим тим и непроверено. У жељи да се буде први у пласирању информације, она се не проверава. Иде се чак дотле да поједини сајтови, попут неких овде цитираних афричких, не крију да су њихове вести плод маште без граница.

Ширење лажних вести на друштвеним мрежама данас је брзо и опасно. У већини случајева аутори су анонимни, а њихов циљ је манипулација јавним мишљењем, што ствара велико неповерење према медијима. Опет имамо пример из Гвинеје, где је прошле године лансирана вест да је умро један овде омиљени уметник, која је одмах прострујала свим сајтовима, да би касније била демантована. Слични примери само потхрањују сумњу у кредибилитет дигиталних медија. Француска екстремна десница нарочито је активна у креирању лажних вести, помоћу којих шири идеје које служе њеним циљевима, рекле су колеге из Француске.

Како би се спречило ширење гласина којих је интернет препун, неки озбиљни медији развили су једноставна средства за проверавање извора информација са сајтова и линкова, попут француског „Монда”, који је оформио екипу која се бави декодирањем лажних вести. Један члан поменуте екипе каже да информација данас нема важност док не прође проверу. Колега из Обале Слоноваче сматра, пак, да је лажна информација почетак истраживања за правог новинара. Чак и ако је лажна, она даје информацију о томе зашто се појавила баш у том тренутку: њена позадина такође може бити добра вест, јер свака лажна вест поставља низ питања. Зашто је објављена на сајту, а не у неком озбиљном листу? До које границе може да иде слобода изражавања? Када почиње одговорност за информацију?

Република Гвинеја је 2010. године донела закон који прокламује слободу изражавања, али и фиксира неке границе. Један од лимита је чување националне безбедности, тако да се често границе између права на информацију и права на националну безбедност решавају на суду. Стога је и Мадијамбал Дијање, председник УПФ-а, иначе новинар из Сенегала, на свечаном отварању рекао да се ова генерална скупштина одржава у земљи у којој постоје „извесне тензије између медија и власти”. Министар правде Републике Гвинеје Шеик Сако, који је такође учествовао на свечаном отварању, имао је потребу да на неки начин реплицира, па је рекао да у његовој земљи „ниједан новинар није у затвору, за разлику од Сенегала”. На ово је бурно реаговала колегиница из Сенегала, рекавши да је у Сенегалу реч о тзв. новинарки, односно блогерки, и да је, уосталом, пуштена.

Бурне реакције новинара на генералним скупштинама УПФ-а већ су уобичајене. О свему се расправља отворено, а колеге из Африке ово схватају као прилику да саопште све што их тишти, будући да је њихов положај много тежи. Република Гвинеја је, додуше, у свом закону укинула затворску казну, тако да новинари осуђени за неки прекршај плаћају глобу. Ипак, онај који их терети увек може да се позове на угрожавање националне безбедности, када овај члан не важи.

Генерална скупштина данас завршава рад, а своје присуство на свечаном затварању најавио је и председник Републике Гвинеје, типичне афричке државе, пуне контраста између тешких услова живота и природних лепота, чији су становници питоми и гостољубиви.