У шуми нашао мир

Кучи – Сиви камен на пролећном сунцу, баш као и шума која га окружује скинуо је зимско одело препуно воде. Светли камењар у подне, а зелене оазе иза огромних међа, откриле прве пупољке лозе. Село Сјенице, на десетом километру од Подгорице према Кучима, препуно тишине.

– Мало живота уносим сам, крчећи шуму. Ретко ко друго овде навраћа. Голим рукама сам пробио овај пут до куће коју сам давно започео, али никако да је довршим, готово шапуће, као да не жели да ремети мир, наш необични саговорник.

А 1965. године, када је Слободан Ивановић (62) стигао у Петровац, све је било другачије. Млади домар Феријалног одмаралишта новосадских студената, постао је омиљен у овом приморском месту. И међу студентима који су ту одмарали током лета и код мештана с којима се дружио током целе године. Стекао је бројне пријатеље у Новом Саду, лепо зарађивао, путовао, дружио се. Петровчани добро памте овог скромног човека који је након априлског земљотреса 1979. широм отворио врата одмаралишта и сместио оне које су остали без крова.

А онда је саобраћајни удес код Чања, 1983. све променио. Слободан, који је службено кренуо код суседа, био је клинички мртав. Реанимација, болнице, дуго лечење. Остао је тешки инвалид.

– Неку годину примао сам плату, а нису ми дали ништа да радим. Бунио сам се, јер сам осећао да могу понешто да помогнем. С друге стране нисам научио да трошим незарађено, сећа се Слободан тих дана.

Убрзо се променило руководство одмаралишта, а Слободан није добио посао. Нису га више ни плаћали, рекли су да им не треба. У међувремену је „дом младих” у Петровцу, приватизован, уследиле су мућке у пословању на које је ревносни радник, указао и постао „бела врана”.

– Жалио сам се на многе адресе, прилагао аргументе, судио се, а резултат свега су – празна обећања. Највише из Новог Сада, од представника студентске организације, који су знали мој проблем. Конкретан потез направио је једино бивши омиљени у народу градоначелник Будве Ђоко Прибиловић, који ми је понудио – стан. Знао је где сам и како радио и шта се све догађало. Уз огромну захвалност, одбио сам. Био сам упоран да остварим своја права у кући у којој сам радио поштено и где сам страдао, прича Слободан.

Вратио се у родно село, у недовршену кућу, сам, без пребијене паре. И почео да крчи шуму. На огромне гомиле камења доносио је дрва и правио креч. Купио је прво две, потом још две мазге и настао је „возни парк” човека који се као тешки инвалид ухватио укоштац с кучким камењаром.

– Колико рада треба за једну кречану? Одговор знају ове жуљевите руке. Могу вам рећи да припреме трају месецима, а једна овећа кречана гори дванаест дана и ноћи. Креч је јефтин на тржишту, али овај који ја правим има прођу. Толико да се заради за хлеб насушни, показује нам Слободан гомилу камења у својој шуми, која ће ускоро горети.

У шуми изнад села је нашао мир. Дани споро, а године брзо пролазе, вели овај вредни човек којег је тешки рад, како сам истиче опоравио. У „каменим паузама” бави се око лозе, прави помало ракије, иако је сам не окуша. Да се нађе када пријатељ дође. У међувремену је одбио бесповратни кредит надлежног министарства црногорске владе, намењен пољопривредницима.

– Хоћу кредит, али онај који се враћа. И верујем да ћу га ускоро добити. Помаже ми у тим настојањима мој врли пријатељ Ђоко Рајковић. Правићу и даље креч чекајући правду. Верујем да ће ми бити исплаћено оно што ми на основу мог рада и после неправедног протеривања из петровачког одмаралишта, припада.

Слободан је недавно посетио и будванску општину. Један од челника, који добро познаје његов случај, Микица Медиговић је обећао да ће га посетити у селу Сјенице.

– Направљене су ми бројне неправде, али знам да има добрих људи. Оних којима није стало да уништавају друге, који разумеју моје захтеве и понос који уз то иде. Који знају за чојство мог Куча Марка Миљанова. То ме одржава у животу, у овој осами, где ми најчешће друштво праве птице, шумске звери и верне мазге које преносе камен и дрво, објашњава своју самоћу Слободан Ивановић, док нас прати својим крчаником до асфалта изнад куће који води ка главном граду Црне Горе, где тече један други живот са брзим аутомобилима, мобилним телефонима, еврима и другим благодетима цивилизације, за која „изгнаник” из урбане средине сада не зна.